Izvor: Southeast European Times, 13.Avg.2012, 22:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Invalidi u jugoistočnoj Evropi bez statusa

Mnoge zemlje jugoistočne Evrope još su daleko od ispunjenja suštinskih potreba invalida.

13/08/2012

Bojana Milovanović za Southeast European Times iz Beograda -- 13.8.2012.

Ispunjavanje potreba ljudi sa invaliditetom i dalje je izazov u jugoistočnoj Evropi. Iako su neke zemlje postigle puno na polju poštovanja prava i jednakih mogućnosti invalida, druge i dalje nisu stigle dotle.

Srbija nema dovoljno razvijene socijalne službe i podršku >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << za invalide i osobe sa specijalnim potrebama, kažu predstavnici nevladinih organizacija i roditelji hendikepiranih. Oni kao ključne probleme navode zakasnelu dijagnostiku i nedovoljnu želju da se invalidi premeste sa odeljenja i iz institucija.

Drugi problem, dodaju oni, jesu zakonski propisi, koji se usvajaju, ali se ne sprovode.

„U Srbiji je postojanje smeštaja za invalide u velikom broju institucija rezultat nedovoljne političke volje da se one zatvore i da ljudi koji u njima žive počnu da vode aktivan i involviran život“, kaže Zoltan Mihok, izvršni direktor Centra za društvenu orijentaciju. „Teško mi je poverovati da danas postoje institucije sa oko 900 invalida, koji žive ograničeni kao u zatvoru.“

On je dodao da zvaničnici lokalne vlade „generalno nisu dobro upoznati, niti zainteresovani, za sistemsko rešenje problema invalidnosti i nisu spremni za proces deinstitucionalizacije“.

Prema Mihoku, problemi se najbolje rešavaju u trouglu država-lokalna vlada-EU.

„EU je spremna da investira i pruži pristup fondovima, ali programi moraju da budu dobro osmišljeni i planirani nekoliko godina unapred“, rekao je Mihok.

On je takođe istakao da lokalne službe treba da pruže podršku za nezavistan život, transport, obdaništa, predškolske ustanove, rehabilitaciju i druge usluge.

Mihok dodaje da su prava i uslovi života invalida visoko na dnevnom redu EU.

„U Temišvaru, u Rumuniji, sat i po vožnje od Beograda, sve osobe sa invaliditetom koje žive u institucijama premeštene su iz njih. Jedna fondacija je obezbedila prostor za usluge podrške osobama sa intelektualnim invaliditetom. Izgradili su i otvorili čitav kompleks sa sredstvima EU“, rekao je Mihok.

On je dodao da Turska, mada ima sredstva, nema eksperte koji mogu da rade sa osobama sa invaliditetom. Hrvatska ima dobro razvijen program za nezavisan život invalida, uz podršku.

U Bosni i Hercegovini, iz administrativnih razloga, invalidi i oni sa specijalnim potrebama imaju drugačiji tretman u različitim kantonima, zbog čega se oni i njihove porodice prebacuju iz jednog u drugi kanton da bi dobili veću naknadu.

Vesna Petrović, predsednica srpskog Udruženja za pomoć osobama sa autizmom, ukazuje na nedovoljno razumevanje i animozitet između lokalnih vlada i roditeljskih udruženja.

„Državna vlada i lokalne vlade treba da prihvate da se roditelji ulaze u partnerstvo sa njima i većina problema biće rešena kada zvaničnici počnu da slušaju roditelje i njihove potrebe“, rekla je Petrovićeva.

Srbiji je potrebna kuća za privremeni smeštaj osoba sa autizmom, u slučajevima kada njihovi roditelji nisu u stanju da se brinu o njima.

„Jedna majka je polomila kuk i sada imamo problem gde da smestimo njeno dete“, kaže Petrovićeva.

Ona je ljuta na državu, jer se roditelji osećaju bespomoćno u takvim situacijama. „Kao da je to samo problem roditelja, državu izgleda uopšte nije briga. Nije retkost da roditelj dođe i kaže 'osećam se usamljeno, nema ko da mi pomogne'“, kaže Petrovićeva, majka 33-godišnjeg Veljka, koji je rođen sa autizmom. Ona naglašava da je porodica najbolja sredina za napredak autističnih osoba.

„Takva porodica živi drugačije, sa puno stresa i brojnim hitnim situacijama. Zbog toga roditelji te dece oboljevaju češće i brže od ostatka stanovništva, jer su pod konstantnim pritiskom“, rekla je Petrovićeva.

Čak i oni na koje taj problem ne utiče direktno svesni su poteškoća sa kojima se invalidi suočavaju.

„Znam majku, moju komšinicu, koja ima paralizovanog sina i njen najveći strah je šta će biti sa njim ako se njoj nešto desi, ko će se brinuti za njega“, kaže Milutin Trajković, 69, penzioner iz Beograda.

Nastavak na Southeast European Times...