Izvor: Politika, 15.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intimni mitovi i istorije
PREVODNA PROZA 2007.
Šuma dobrih naslova u 2007. potvrđuje optimističko uverenje da će svaka hiperprodukcija kad-tad pokazati lepo lice. Prevedena proza u Srbiji ove godine nudi solidno pouzdan pregled stranih književnih scena – iako je književnog Nobela dobila u nas jedva prevođena spisateljica, i otvara nova recepcijska poglavlja – iako bi, da nije nobelovke Toni Morison, iz savremene afroameričke književnosti na srpskom bilo više naučnih studija nego prevedenih romana.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ipak, ovogodišnja prevodna produkcija odaje interes koliko za istoriju, toliko i za parodiju, koliko za angažovanu prozu toliko i za imaginarne biografije, i za uranjanje u život i za bekstvo od stvarnosti. Na žalost književnog ekscentrika, mnogo se manje u njoj vidi radost pripovednog eksperimenta nego vernost tradicionalističkom, konzervativnom prosedeu. Neka ponovljena izdanja (Golding, Fauls) ili netom prevedeni klasici (Danteova Vita Nova) zavaraće glad onih sa tradicionalnijim ukusom.
I sama lista najintrigantnijih naslova otkriva istovremeno i raznolikost i ponovljivost koji nisu samo u oku čitača posmatrača. Uznemirujuća svedočanstva o problemu tradicije, istorije i etničke pripadnosti na relaciji Indija – Evropa – Amerika nude Klovn Šalimar Salmana Ruždija ("Narodna knjiga") i Nasleđeni gubitak Kiran Desai ("Mono i Manjana"). Propuštajući različite vidove fanatizma kroz filter nostalgičnog sećanja, laureatkinja nagrade Buker Kiran Desai bavi se temama atraktivnim koliko i turobnim u svom prenapregnutom romanu: priča o nacionalnim i verskim konfliktima, o strašnom nerazumevanju kakvo rađaju razlike i nepojmljivoj uskogrudosti koja nastaje iz siromaštva; o egzilu i dijaspori, krizi identiteta i pripadnosti koja može biti mučna i groteskna, o nepodnošljivoj patnji, krivici, kazni i neočekivanim vidovima lojalnosti. Salman Ruždi je pomešao triler i ep, satiru i baladu u uspeloj žanrovskoj diverziji koja politički i kulturni konflikt ugrađuje u romantičan zaplet. Klovn Šalimar je varijacija mita o izgubljenom raju, još jedan Ruždijev povratak temi uništenog sklada, čeonog sudara kosmopolitizma i apsolutizma.
Desaijevoj i Ruždiju pridružuje se Sneg Orhana Pamuka, takođe alegorija o nasleđu i poreklu: junak turskog nobelovca obreo se u jednom zaboravljenom gradu i dobio priliku da sagleda političku i kulturnu krizu domovine, ali i da se bolno suoči sa sopstvenom krizom identiteta. Sva tri romana svedoče o napetostima sekularizma i fanatizma, liberalizma i tradicionalizma, ne napuštajući motive izgubljene inspiracije, izgubljene vere, izgubljene ljubavi.
Roman irskog pisca Kolma Tojbina Gospodar (Narodna knjiga) je imaginarna biografija američkog romansijera Henrija Džejmsa. Prividno ograničivši ambicije na rekonstrukciju i vivisekciju presudnih događaja u piščevom životu, Tojbin je u prizmi varljive bezdogađajnosti, na koju je osuđen umetnik u bekstvu od emocija, osvetlio nekoliko velikih tema: zatiranu erotsku želju, kreativnost, te konflikt intimnog i javnog kao srž umetničke ličnosti. Baveći se pitanjima poetike, formativnih umetničkih i psiholoških uticaja, Gospodar apostrofira temu seksualnog opredeljenja kao moguće razjasnice jedne umetničke karijere.
Najbolje prozno delo izraelskog autora Davida Grosmana Videti pod ljubav ("Arhipelag") kroz portret umetnika predočava bitku za jevrejsko nasleđe patnje i sećanja. Grosmanov roman je povest o istorijskoj traumi pripovedana sa mudre poetičke distance. Istorija holokausta je i "nasleđeni gubitak" i nasleđivanje gubitništva, "nasleđena psihološka neuroza" koja postaje legitiman deo nacionalne svesti. Grosman demonstrira različite strategije preživljavanja i suočavanja – od faktografske potrage do umetničkog izraza – u romanu koji se smatra za najbolji pokušaj da se holokaust kontekstualizuje u jeziku i književnosti.
Norveška šuma Harukija Murakamija ("Geopoetika") je melanholični roman o ljubavi i smrti u Japanu, a na tragu Selindžera i Ficdžeralda, daleki odjek poetike bita i univerzalno bliska priča o gubitništvu. Pozajmljujući naslov od Bitlsa, Murakami još od korica upozorava da će roman, kao i stihovi pesme, biti jednostavan a zagonetan. Umnožavanje samoubistava oko glavnog junaka oduzima zapletu realnost u korist alegorije čiji se nivoi značenja realizuju kroz (prividno nasumce posejane) literarne, muzičke i filmske motive.
Aksjonov, autor samozvane totalne satire, suočava političko i porodično slikajući smiraj Staljinove epohe, mešajući satirični prikaz sovjetskog društva i alternativnu istoriju srpskog sukoba sa Informbiroom. On slika društveno-istorijsku epohu kao burlesku virtuelnih identiteta, ali je burleska zasnovana na autentičnim paranojama diktatora i silnika. Tango za Buenos Ajres je takođe alternativna istorija, ali jednog grada: nju ispisuje stranac u potrazi za tajnom tanga, američki doktorant koji se suočava sa duplim dnom tradicije i istorije, sa tajnama i besovima, a alegorijska figura mitskog pevača koji izmiče povezana je sa nekažnjenim zločinima. Pesma je omaž žrtvama, rehabilitacija preko potrebne tolerancije. Iste one koje ima više u književnosti nego u životu.
-----------------------------------------------------------
Najbolji strani romani
(azbučnim redom)
VASILIJ AKSJONOV, Moskva-kva-kva
DAVID GROSMAN, Vidi pod ljubav
DON DELILO, Podzemlje
KIRAN DESAI, Nasleđeni gubitak
IJAN MAKJUAN, Čezil Bič
TOMAS ELOJ MARTINES, Tango za Buenos Ajres
HARUKI MURAKAMI, Norveška šuma
ORHAN PAMUK, Sneg
SALMAN RUŽDI, Klovn Šalimar
KOLM TOJBIN,
[objavljeno: ]
