Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Independence Day
Proglašavanje kosovske nezavisnosti u prošlu nedelju bio je događaj planetarnih razmera, sudeći i po tome što su ga direktno prenosile dve najveće globalne TV mreže, Si-En-En i Bi-Bi-Si. Organizatori ceremonijala u Prištini su na to sigurno unapred računali, te su za njihove, ali i sve druge kamere, pripremili odgovarajući dekor.
Dekor su bili ili džinovski bilbordi, odnosno reklamni zastori koji prekrivaju čitave zgrade, ili trodimenzionalne poruke. Na njima je, radi efikasnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << komunikacije (u osmišljavanju su nesumnjivo učestvovali i vrhunski marketinški profesionalci), dominiralo samo nekoliko reči: „independence” („nezavisnost”) i „new born” („novorođen”).
Dakle poruke na engleskom, ne samo za glavnog sponzora nezavisnosti, Ameriku, nego i za ostatak sveta. Bilo bi, zaista, neobično i u svakom slučaju nesvrsishodno da je to poručivano ili na albanskom ili bilo kom drugom jeziku. U planetarnom Vavilonu, engleski je danas lingua franca.
S jedne strane, to je maternji jezik za više od 300 miliona ljudi širom sveta, ali istovremeno i jezik kojim svakodnevno, prema jednoj računici, komunicira svaki peti stanovnik planete. Zemlje u kojima je engleski prvi ili drugi jezik su na svim kontinentima i u njima živi polovina stanovnika sveta. Engleski je oficijelno ili de fakto službeni u Australiji, Bocvani, Gambiji, Gani, Gvajani, Irskoj, Namibiji, Ugandi, Zambiji, Zimbabveu, Singapuru, Novom Zelandu...
Jasno je da se engleski nije širio silom, mada mu je (kolonijalna) sila na neki način prethodila. Ali činjenica je takođe da je svetu oduvek bio neophodan neki zajednički jezik za sporazumevanje, i da je to po pravilu bio jezik najvećeg carstva. Helenskog (grčki) i Rimskog (latinski) u antičko vreme, a italijanski, španski, pa potom francuski tokom srednjeg veka.
Kao jezik sporazumevanja (ali i nesporazuma), engleski globalne korene pušta u moderno doba da bi pravu ekspanziju doživeo tek u prošlom veku, kao saputnik širenja američke ekonomske moći, ali i njene „meke sile”: dominacije Holivuda, popularne muzike i tehnologije, pre svega kompjuterske.
Pozicija engleskog poslednjih decenija se cementira Microsoft softverom i Internetom. Sličan doprinos daju i Ujedinjene nacije, gde, istina, čak šest jezika ima status oficijelnih, ali su samo engleski i francuski „radni”. Pri čemu engleski, nažalost Francuza, koji kao nacija preduzimaju najviše mera da zaustave jezičke tuđice, ipak dominira.
Kao obeležje identiteta, jezik je veoma često povod za ispoljavanje kulturnog šovinizma, pa je zato razlog i političkih sporenja. Primera imamo baš na našem prostoru, gde se službeni jezik bivše (velike) Jugoslavije, srpsko-hrvatski, ili hrvatsko-srpski, sada podelio na srpski, hrvatski, bošnjački i, od skora, crnogorski. Za utehu, od ovih deoba imamo kolateralnu korist: postali smo instant poliglote.
Neki primeri engleskog se međusobno drastičnije razlikuju od pomenutih varijanti našeg, ali niko nije ozbiljno pokušao da američku verziju preimenuje u „američki”, australijsku u „australijski”, ili indijski engleski u „hindliš”.
Niti Englezi imaju neke posebne privilegije zato što je baš njihov jezik najvažniji na svetu. „The Queen's English” – „kraljičin engleski”, nije čak ni opšti standard.
Hegemonija engleskog je dobrovoljno prihvaćena iz sasvim praktičnih razloga. On je neophodan početni kapital svakog ko želi da postigne nešto u međunarodnom biznisu, dobar engleski je svugde i preporuka za dobro zaposlenje, to je način da građani trećeg sveta uspeju u zemljama prvog. Tamo gde je masovno u upotrebi, može da bude i značajna „komparativna prednost” u međunarodnoj podeli rada, što najbolje pokazuje Indija.
No, vratimo se početku ove priče. Dok je politička elita kosovskih Albanaca nastojala da se i uz pomoć engleskog jezika svetu pokaže u najboljem svetlu, moj je utisak da je našoj stvari, osporavanju samoproklamovane nezavisnosti, od velike pomoći bilo to što su toga dana dve najeksponiranije ličnosti naše diplomatije – ministar Vuk Jeremić, i ambasador u Vašingtonu Ivan Vujačić – na Si-En-En-u argumente Srbije obrazlagali na veoma ispoliranom engleskom.
Engleski je bio i jezik kojim su dva dnevna lista, jedan iz Prištine, a drugi iz Beograda, svojim čitaocima pokazali da se patriotizam može ispoljavati i psovanjem. Oba su, u donekle različitim značenjima, upotrebili englesku reč koja se, kao i odgovarajuća srpska, u pristojnim publikacijama štampa samo početnim slovom i tačkama. Oba uredništva su, izgleda, procenila, da je najefikasniji način da ceo svet razume njihova osećanja bio da se na prvoj strani krupnim slovima odštampa teški prostakluk, a da pri tom niko ne bude doveden u dilemu o njegovom značenju.
Svet je razumeo...
Milan Mišić
[objavljeno: 23/02/2008]
.jpg)
