Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Maj.2015, 10:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

In memoriam Dragoljub Todorović: Ruski uticaji su ključni

Povodom jučerašnje smrti advokata i publiciste Dragoljuba Todorovića, objavljujemo intervju sa njim koji O Ćosiću, Titu, Rankoviću, Nikeziću, Siminoj 9 i Zadarskoj grupi, 1968-oj i 2014-oj

Malo je u Srbiji ljudi tako širokog spektra interesovanja poput poznatog beogradskog advokata, inače rođenog Čačanina Dragoljuba Todorovića. O tome svedoči njegov takoreći svakodnevni publicistički rad, odnosno članci, komentari, prikazi objavljeni u domaćoj štampi, dnevnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i periodičnoj, ali i knjige koje je napisao.

Posebna je odlika Todorovićevog javnog delovanja to što on stalno ide uz dlaku ovdašnje javnosti, nasuprot vladajućem mišljenju i stavovima. Zbog toga su njegove knjige neretko propraćene ćutnjom ili bolji odjek imaju izvan nego unutar same Srbije. Najnovija, pod naslovom „U Srbiji prilike su take“ (što je prvi deo Nušićevog stiha koji u nastavku glasi „babe slave, preziru junake“) zapravo je zbirka objavljenih (i nekoliko neobjavljenih) tekstova, doživela je sličnu sudbinu. Još više to, međutim, važi za možda najznačajniju i najprovokativniju Todorovićevu „Knjigu o Ćosiću“, objavljenu pre gotovo jedne pune decenije, to jest, sasvim precizno 2005. godine. Doduše, Mirko Kovač i Stanko Lasić su o njoj vrlo pohvalno govorili, Niko Grafenauer je u Novoj reviji objavio celo 9. poglavlje koje se odnosi na Slovence i Sloveniju, Balša Brković je u Crnogorskom književnom listu objavio celo 1. poglavlje koje se odnosi na Aleksandra Rankovića i Udbu, ali je u Beogradu knjiga praktično ignorisana.

Kakav je bio vaš motiv da napišete tu knjigu?

Pratio sam ja disidente. Od svojih gimnazijskih dana pratim kulturno-političku atmosferu u Jugoslaviji i mislim da je dobro poznajem. Sa pesnikom Brankom V. Radičevićem, Čačaninom kao i ja, drugovao sam od školskih dana. On je bio kum sa Matijom Bećkovićem. Dobar sam bio sa Gojkom Đogom. Viđao sam se sa Đilasom. Pratio sam događaje u vezi sa predstavom „Kad su cvetale tikve“, u vezi sa Njegoševim mauzolejem na Lovćenu i sa raznim drugim stvarima. I stalno se Ćosić pojavljivao i tu sam primetio da je on vlast u stvari, da je on centar paralelne vlasti. On je u Srpskoj književnoj zadruzi kad je bio predsednik, a to je bilo tačno u vreme dok su na vlasti u Srbiji bili liberali Marko Nikezić i Latinka Perović, zaista bio paralelni centar vlasti. Objavljivala je Politika, kaže: sastali su se u Srpskoj književnoj zadruzi Dobrica Ćosić, Dejan Medaković, Radovan Samardžić i sa druge strane Bakočević, Vukos, Danilović, Latinka Perović, i raspravljali o tome i tome. Marko Nikezić je smatrao da Centralni komitet ne treba da bira predsednike Srpske književne zadruge, da ne treba da smenjuje profesore Filozofskog fakulteta itd., i on to nije dozvoljavao. Tito se zbog toga bunio. Kad je počela sednica u oktobru 72. prve dve optužbe koje je Tito izneo na njihov račun bile su: Što Dobricu Ćosića niste oterali iz Srpske književne zadruge i što profesore niste oterali s Filozofskog fakulteta. A onda u Srbiji, palanačkoj, čaršijskoj, svi su rekli: Marko i Latinka su oterali profesore i smenili Ćosića, što nije tačno. Sve je to mene intrigiralo i ja sam to pratio. Ćosića nisam lično znao, ali sam poznavao neke ljude oko njega koji su mi pričali razne stvari. Sve njegove tekstove sam čuvao, tako da sam mnogo znao... Pisao sam brzo.

U knjizi veoma ističete bliskost Rankovića i Ćosića, ne toliko možda ličnu koliko ideološku.

Ćosić je dobio ekskluzivnu mogućnost da prati suđenje Draži Mihailoviću, to nije moglo bez Rankovićeve odluke; Ranković je Ćosića poslao da poseti Goli otok, poslao ga je i u Budimpeštu za vreme velikih demonstracija 56. godine, a zatim i vojni avion da ga odatle izvuče. Ali, najbolje se ta veza vidi posle Rankovićevog pada 1965. godine. Ja sam u toj knjizi napisao da je Ranković pokušao puč. To sam uradio više na osnovu svojih internih saznanja, iz nekih priča, ali su se, u međuvremenu, od tada pojavili i neki kredibilni izvori koji tu tezu potvrđuju. Najpre, memoari Marka Vrhuneca, Titovog generalnog sekretara, koji je bio u kontaktu sa generalom Petrom Babićem, šefom kabineta vrhovnog komandanta i on je rekao da su se oni plašili da će da kidnapuju Tita dok ide na Brione. Zatim, nedavno je izašla knjiga sećanja ambasadora Iva Vejvode „Zbogom 20. stoljeće“, gde je on opisao jedan svoj susret sa Titom na Brionima: došao sam jednom da mu referišem kao ambasador u Italiji, on me je na Brionima izveo na terasu i kad sam mu ja rekao da Italijani smatraju da mi imamo stabilnu politiku i da je situacija dobra, on kaže: Ti si stari komunista i ja moram da ti kažem – nije kod nas dobra situacija. Kaže, preznojio se i onda mu je ispričao tu stvar. U Danasu je pre oko pola godine dao intervju Rankovićev sin Slobodan. I onda su ga pitali novinari kako objašnjavate zašto je Ranković smenjen. Kaže, mnogo je Ranković bio ojačao i u partiji i u policiji i zato je smenjen. Dakle, sve više ima dokaza koji ukazuju na to da je Tito u stvari sprečio puč.

Ali, time stvar nije bila definitivno rešena, dolazi 68. godina.

To je u stvari drugi pokušaj zaustavljanja reforme. Prethodno je pokušaj učinjen na izborima 67. godine kada se pojavljuju pojedinci, uglavnom bivši generali, koji se okupljaju na antireformskoj platformi.

Kad je reč o studentskim demonstracijama, bez obzira na njihove određene demokratske karakteristike i potencijal, one su u suštini bile uperene protiv ekonomske reforme koja je trebalo da unese više tržišnih elemenata u jugoslovenski privredni sistem.Draža Marković je u svojim memoarima rekao da on pouzdano zna da je Ćosić organizator demonstracija 68. i da je bilo planirano da dok on govori na Plenumu CK SK Srbije, Ljuba Tadić, filozof, govori studentima u parku. To im se nije ostvarilo, pa su onda iskoristili brigadire. Svih osam profesora išlo je 2. juna u Grocku kod Ćosića. Naše ambasade u inostranstvu, to je ambasador Lazar Latinović pričao samom Dobrici jer su bili prijatelji, dobile su informaciju da je Ćosić organizovao proteste.

Kad se radi o odnosu Tita i Dobrice kao paralelnog centra vlasti, Dobrica je uvek težio i tražio više komunizma, više uravnilovke, više egalitarizma, bio je protivnik samoupravljanja, žestoko. Kao i Ranković.

Posebno su mračnu ulogu tada odigrale Književne novine, tada se pojavio i taj slučaj pesnika Tanasija Mladenovića, glavnog urednika Književnih novina. Ja sam to čitao, neverovatno je kako one pišu u odbranu Rankovića, kako kritikuju samoupravljanje, kako kritikuju reformu.

Da li to vreme, 68-72, predstavlja ključnu vododelnicu kad je reč o sudbini Jugoslavije?

Pad Rankovića 66. godine nesumnjivo je jedan od ključnih događaja u istoriji Jugoslavije. Pre toga imamo Ustav iz 63, pa reformu 65, tako da kad je smenom Rankovića došlo do razvlašćivanja tajne policije, i policije uopšte, dakle do demokratizacije celokupnog sistema, činilo se da zemlja kreće prozapadnim putem. Tu se sve menja. Latinka kaže da su postojale dve struje u Jugoslaviji. Jedna je bila Kardeljeva, druga Rankovićeva.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godinaJugoslavija doživljava svoje zvezdane trenutke. U Sloveniji je Stane Kavčič, onda Leopold Krese, predsednik privredne komore. U Hrvatskoj Savka Dabčević i Miko Tripalo, tu je i Bakarić bio na početku. U Makedoniji Slavko Miloslavevski i Krste Crvenkovski, u Crnoj Gori Žarko Bulajić i Budislav Šoškić, u Srbiji Marko i Latinka...

Kako vi objašnjavate činjenicu da oni ipak nisu uspeli?

S jedne strane, kao što sam rekao, unutrašnji otpori bili su vrlo veliki, a u Srbiji pre svega zahvaljujući Ćosiću, što se videlo 68. godine.

Sa druge strane, međunarodne okolnosti nisu išle reformistima na ruku. Iste te 68. imamo upad sovjetskih tenkova u Čehoslovačku, ali je reakcija Zapada bila vrlo mlaka. Ivan Supek, bio je rektor za vreme Savke, ima knjigu „Krivovjernik na ljevici“, vrlo obavešten čovek, bio je i poslanik savezne Skupštine, pisao je i o pokušajima da Jugoslavija napravi atomsku bombu, napisao je da se Tito u Ankari sastao sa Kisindžerom i pitao ga da li bi nas oni podržali ako bi Rusi napali Jugoslaviju. Situacija u svetu je tada bila takva da Tito nije dobio potvrdan odgovor i Brežnjev je to iskoristio.

Iz knjige Zdravka Vukovića „Od zloupotreba službe državne bezbednosti do Maspoka u Hrvatskoj“, stenografske beleške – on je bio stenograf – vidi se da su Rusi insistirali da budu smenjeni i Hrvati i Srbi, i ranije Slovenac Kavčič, i Krste Crvenkovski... Brežnjev je lično, u toku rada Komisije za ispitivanje antidržavnih aktivnosti koju je vodio Marko Bulc, direktno zvao Tita i ispostavljao zahteve.

Hoćete da kažete da su Rusi odigrali važnu ulogu u odustajanju od reformskog puta?

Ruski uticaji su tu bili ključni. Tako je ostalo do dana današnjeg. Evo, kad je Vučić najavio da će biti smenjeni direktori najvažnijih javnih preduzeća svi su pisali da će Bajatović biti prvi među njima. Sad su svi smenjeni, samo je Bajatović ostao. Znači, Rusi mu ne daju. Zorana Mihajlović je bila protiv Rusa – nisu joj dali da dođe u Rusiju. U novoj vladi ona je izgubila resor energetike, na njeno mesto je došao Bajatovićev prijatelj Aleksandar Antić.

Mislite li da oni imaju nekog uticaja i 89. uoči rata, ili 87. prilikom Miloševićevog ustoličenja, ili još ranije u izradi Memorandum SANU?

Da, da. Kako da ne. Memorandum je bio od ključnog značaja. Napisao je Vidosav Stevanović u svojoj knjizi „Dnevnik samoće“ da ga je u septembru 86. Dobrica pozvao u kafanu Grafičar – Stevanović je bio njegov prijatelj i izdavač – i rekao mu: „Molim te Vidosave, ti dobro pamtiš, zapamtićeš ovo, reci Stamboliću i Pavloviću da Jugoslavija više ne postoji, da je to brionska tvorevina koju je Tito napravio za svoje potrebe a protiv Srba, da se Jugoslavija mora prekomponovati, a ko hoće da izađe iz nje onda taj izlazak mora da plati. Moja poruka njima je ili će sprovoditi srpsku politiku ili će nestati sa scene, biće izdajnici kao i njihovi prethodnici“. Vidosav to prenese Pavloviću i Stamboliću, a oni kažu: „To je ludost, to je samoubistvo“. Na šta je Ćosić odgovorio: „To je najveća glupost koju su učinili u svojim životima punim gluposti“. Sve to što je on rekao Vidosavu, sve je bilo u Memorandumu.

Sad nema Ćosića.

Nema, ali su nacionalkomunizam, rusofilstvo, mržnja prema Zapadu i dalje jaki. U Srbiji ne postoje liberali. Ne postoje omrznutije ličnosti od Regana i Tačerke. Sa druge strane, gde god sedneš čuješ kako hvale Fidela Kastra – kako je skroman, kako je dao svoju kuću za vrtić i slično.

U Srbiji postoje komunisti, postoje nacionalisti i nacionalkomunisti. Ćosić je nacionalkomunista. Ćosić uopšte ne krije svoj nacionalkomunistički angažman, tako da njega uopšte nije teško otkriti. Jer, on smatra da će doći vreme kad će se to visoko vrednovati, da će on biti nacionalni heroj, junak. Pred Ćosićevu smrt list Nedeljnik je objavio veliki intervju s njim. Ćosić kaže: „Ja sam putinovac dok je Putin putinovac“.

Nacionalisti mrze Zapad zbog bombardovanja, komunisti ga mrze iz ideoloških razloga. Sad ih je ta mržnja povezala.

„Siminovci“

Pišući o Ćosiću vi ste prilično demistifikovali položaj i ulogu grupe koja se okupljala u Siminoj 9a. Kako je Ćosić uspeo da okupi te ljude i da se oni posle decenijama drže zajedno.

To su velike privilegije. O tome je pisao istoričar Predrag Marković. Najpre, taj stan u strogom centru Beograda dobili su inače Mihiz i Voja Đurić mlađi, koji je radio u policiji u Pančevu, i oni su u njemu živeli. Recimo, Mića Popović je nesvršeni student Akademije, mlad je čovek, ima recimo 27 godina, a u Cvijeti Zuzorić pravi izložbu sa 150 slika, što nisu mogli mnogo ugledniji slikari. Pa onda ta fama o Zadarskoj grupi. Ispletena je priča kako je ta grupa otišla u Zadar iz nekog protesta, a oni su u stvari pre toga radili plakate za 1. maj da bi zaradili neke pare i u Zadar su praktično otišli na odmor, grupa mladića i devojaka. Oni nemaju nijedan rad, a za socrealizam optužuju Tabakovića, Gvozdenovića, Čelebonovića, Lubardu itd., ljude koji su već tada iza sebe imali značajan opus koji je sve samo ne socrealistički.

Svi iz te grupe – Ivić, Medaković, Mihiz, Đurić, Ćosić, Mića Popović, Omčikus, Bata Mihajlović – imali su veliku karijeru. Oni su se, znači, na tom osnovu družili. Ja sam tu citirao i Medakovića i Miću Popovića i Mihiza i Ćosića šta pišu o tome. To nije počelo sa Siminom 9, nego sa omladinskim listom Mladi borac. Stevan Majstorović je rekao: „Mi smo svi bili približnih godina, oko 30, i bili smo kao masonska loža, a Dobrica je bio veliki majstor“. Tako da ih on stalno drži. I on se tako ponašao. Ja sam napravio tabelu iz koje se vidi kako je grupa iz Simine držala i SKZ i SANU. Nije moglo da se uđe u Akademiju bez Ćosićevog imprimatura. U Zadruzi je predsednik uvek bio volonter, Ćosić je imao dve sekretarice i stalno dolazio i sedeo tu, u Zadruzi.

Nastavak na NoviMagazin.rs...