Izvor: Politika, 13.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imovina u - potrošnji
U proteklih pet i po godina najveći deo privatizacionih prihoda ostvarenih prodajom imovine strancima odlazio je u budžet tj. u potrošnju. I što je najveća ironija, bivši i sadašnji zvaničnici a, bogami, i mnogi ekonomisti su to nazivali "stranim direktnim investicijama". To jesu investicije, ali stranih firmi koje su kupile preduzeća u Srbiji, jer računaju da će tim kupovinama u dugom roku ostvarivati profit. Za Srbiju to nisu bile investicije već – dezinvesticije. Zato se postavljalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i postavlja pitanje imamo li mi, bolje reći imaju li zvaničnici moralno pravo da prodaju imovinu koju su stvarali prethodnici u prošlom veku, a da prihode upotrebe za budžet, tj. potrošnju. To pitanje dobija na značaju ako se zna da su u prošlih pet i po godina prodata (ili rasprodata) najbolja preduzeća koja su ostvarivala veći ili manji profit, bez koga smo ostali posle njihove prodaje strancima.
Sticajem okolnosti, pre svega prodajom telekomunikacija, banaka, nekih boljih preduzeća, hotela i sl., Srbija je ove godine ostvarila rekordan priliv deviza po tom osnovu – čak oko četiri milijarde dolara. Zbog toga su budžetski prihodi znatno veći od planiranih. Postavlja se pitanje kako najracionalnije utrošiti taj višak sredstava. Vlada je predložila da se veliki deo sredstava, preko Nacionalnog investicionog plana (NIP), uloži u razvoj pojedinih sektora privrede i u razne društvene delatnosti.
Zapanjujuće je da, iako su u pitanju za naše uslove ogromna sredstva, u parlamentu nije bilo ozbiljne diskusije o rebalansu budžeta i alternativnim strategijama upotrebe privatizacionih prihoda. U vezi s tim, postavlja se niz vrlo važnih pitanja.
Ako su, naime, SR Jugoslaviji, samim tim i Srbiji, početkom 2001. godine, međunarodne finansijske institucije, a pre svega Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, nametnuli model brze i sveobuhvatne privatizacije, zar nije bilo logično već posle usvajanja Zakona o privatizaciji, prihvatiti optimalnu strategiju upotrebe sredstava dobijenih po tom osnovu. Ako to nije učinjeno, zar nije bilo normalno da se sredinom tekuće godine na sednici parlamenta prihvati kratkoročna strategija i plan redosleda prodaje preduzeća i banaka.
Da li je, na primer, bilo razumno prodati Vojvođansku banku po poznatoj niskoj ceni. To pitanje postaje aktuelnije ako se zna da je Rumunija prošle godine prodala 62 odsto kapitala jedne svoje banke, ali čak za 3,5 milijarde evra, a da je tek početkom oktobra ove godine prodala 62 odsto kapitala svoje Komercijalne banke austrijskoj Erste banci, ali za 2,2 milijarde evra. Nije li i u slučaju prodaje Vojvođanske banke, kao i u nizu ranijih prodaja preduzeća, drugih banaka, hotela i sl. preovladalo geslo "uzmi sve što ti život pruža", a potpuno je zanemaren princip Latina "uvek misli o kraju". Podsećam da je čuveni nobelovac iz oblasti ekonomskih nauka, rodonačelnik neoliberalizma, odnosno glorifikacije slobodnog tržišta, M. Fridman priznao da nije bio u pravu kad je početkom 90-ih godina prošlog veka zemljama u tranziciji preporučivao – "privatizujte, privatizujte i samo privatizujte" i da je u međuvremenu došao do zaključka da je vladavina zakona važnija od privatizacije. Srbija se, na žalost, poslednjih godina sve više udaljavala od pojma pravne države i vladavine prava, pa zato privatizacija sama po sebi i trošenje sredstava dobijenih po tom osnovu nisu mogli dati zadovoljavajuće ekonomske efekte. Zato se može pretpostaviti da će tako biti i s privatizacijama ostvarenim u tekućoj i idućoj godini i s trošenjem sredstava preko tzv. Nacionalnog investicionog plana. Takva pretpostavka je osnovana ako se zna da je NIP donet na brzinu bez stručnog razmatranja ili razmatranja, na primer, u nekim regionalnim institucijama, komorama i stručnim udruženjima. Naš narod je odavno rekao da sve što je brzo je kuso. Stiče se utisak da je cilj donošenja NIP sticanje političkih poena nekih stranaka (Nova Srbija, G-17 plus i sl.).
A siguran sam da ne postoji bilo koja druga zemlja (sem Srbije) u kojoj jedna stranka, koja prema istraživanjima ima samo oko četiri odsto biračkog tela, potpuno kontroliše nacionalne finansije i praktično nameće rešenja budžetskih rashoda, pa i sredstava iz NIP-a. Neko će mi verovatno prigovoriti da o raspodeli, odnosno projektima koji će se finansirati iz sredstava NIP-a, ravnopravno odlučuju članovi Upravnog odbora koji čini osam ministara. Duboko sumnjam da će oni ravnopravno učestvovati u odlučivanju o raspodeli, jer da je bilo ravnopravnosti ne bi za nauku bilo rezervisano samo 1,8 odsto sredstava NIP. Čak i ako je moja procena o stvarnoj neravnopravnosti pogrešna, i tada se postavlja pitanje da li postoji, pored Srbije, bilo koja druga zemlja demokratije u kojoj samo osam ljudi odlučuje o ulaganju tako velike sume novca. Ja ne znam za takvu zemlju.
(Sutra: Čekajući novu vladu)
Član Akademije ekonomskih nauka
Mlađen Kovačević
[objavljeno: 13.11.2006.]
.jpg)
