Izvor: Politika, 16.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imam svoju misiju
Nostalgična sam, volim svoju zemlju i želim da me ovde ljudi upoznaju
Životni i profesionalni put pevačice Lidije Filipović liči na uzbudljivu avanturističku priču. Crnogorka rođena u Makedoniji, živela je u Beogradu, Atini, Solunu i Parizu, da bi uz mirise vinograda Bordoa ostvarila privatnu i profesionalnu ljubav, spremna da je podeli sa celim svetom. Skorašnji nastupi na festivalima u Kosovskoj Mitrovici i Nišu bili su prva prava prilika da emocije podeli sa zemljacima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
- Moj otac je bio vojno lice i stalno smo se selili. Rođena sam u Debru, druga sestra u Bitolju, a najmlađa u Skoplju, gde sam završila osnovnu školu i imala prva iskustva sa muzikom. Prvu međunarodnu turneju imala sam u horu lokalnog KUD-a, po jugoslovenskim klubovima u Austriji, Nemačkoj, Danskoj i Švedskoj, nekoliko meseci posle Titove smrti, a na repertoaru su bile uglavnom partizanske pesme - priča Lidija.
Sledeća stanica bio je Beograd. Po želji roditelja, Lidija je završila Pedagošku akademiju. Ali, nije joj bilo dozvoljeno da se bavi rokenrolom.
- Neko vreme sam pevala u KUD "Branko Cvetković", međutim, nisam otišla na turneju po Španiji, zbog prvog dečka koji je bio izuzetno ljubomoran. U Osnovnoj školi "Bora Stanković" radila sam godinu i po dana, kao učiteljica na zameni. Ostavši bez posla, otišla sam na odmor u Grčku, sa Acom Metinijem, gitaristom. Kada smo potrošili sve pare, smislili smo da napravimo rok bend, a ja sam shvatila da je to prilika da uhvatim poslednji voz za bavljenje muzikom!
Na kasetofonu koji su našli na đubretu Lidija je skinula repertoar hitova koji su uvežbali u podrumu u kom su stanovali. Prvi i jedini posao imali su na Nafpaktosu, preko puta Peloponeza.
- Vlasnik kluba je odmah pitao za "papire", koje nismo imali... Bez para, da bih preživela, prodavala sam fotografije na lokalnim proslavama, nosila materijal drugaru koji je po kućama popravljao zube, ali sam ipak za sve pare u džepu kupila karte za koncert Peta Metinija. Tamo sam srela neke Acine kolege, koji su mi ponudili posao koji se ne odbija.
Zauzela je mesto među pratećim vokalima Ane Visi, ovogodišnje predstavnice Grčke na Pesmi Evrovizije, a zatim u sastavu rok zvezde Vasilisa Papakonstandinua. Ubrzo je počela da daje prve autograme...
- Prilikom posete Solunu srela sam Olivijea Gatoa, čije me je sviranje odmah dotaklo - njegove ruke na kontrabasu, elegancija i emocija koja je zračila iz tog instrumenta. Dve nedelje kasnije počela je naša veza i ja sam ubrzo, na njegov predlog, počela da pevam džez - priseća se naša sagovornica.
Shvatajući da se sa džezom u Grčkoj neće ovajditi, par odlučuje da nastavi život u Francuskoj. Stižu u Gatoov rodni Bordo i Lidija još jednom počinje od nule.
- Nema svirki, nema para, evo me u džez realnosti! Mislim da sam se tu konačno našla - ja nemam prodoran glas rok pevačice, već miran alt, svojstven džez emocijama. Brzo sam ušla u standarde, ali sam istovremeno i brzo shvatila da, ako ne budem uradila ništa kreativno, neću izaći iz anonimnosti. Usput sam upoznavala Olijeve prijatelje - Džoa Hendersona, Klarka Terija, i naše internacionalce - Uroša Markovića, Stjepka Guta, Duška Gojkovića, Bojana Zulfikarpašića...".
Za potrebe svirki u vreme Mundijala 1998. Gato aranžira nekoliko Lidijinih dragih pesama iz detinjstva, koje će kasnije, uz podršku saksofonista Sema Njusoma i Marka Tarnera, snimiti za album "Nekada".
- Sačekali smo da - kako primorci vole da kažu - program malo "marinira". Odabrala sam pesme iz drugog plana, koje su odraz naših lepota, planina, reka, nedirnute prirode - zato su uglavnom poreklom iz Makedonije i Crne Gore. Njusom divno otvara moj glas sa sopran saksofonima, koji vuku gore, dok sam ja ispod, sa altom.
Zatvorenih očiju, zaneseno se njišući između muzičara, Lidija pušta da pesme potpuno uđu u nju i da je povedu daleko...
- Pokušavam da ne plačem dok pevam, ali... Prva knjiga koju sam pročitala kao klinka bila je "Bela Griva", Rene Gijoma - otplakala sam je tad, kao i svaki put kad sam joj se vraćala. To sam ja. Nostalgična sam, volim svoju zemlju i želim da me ovde ljudi upoznaju. Ali, moja misija bi trebalo da bude i da u svetu predstavim svoj narod, našu prelepu kulturu i tradiciju.
Kao što je uvek u životu birala alternativne puteve, njen (besplatni!) veb-profil sadrži samo kratku biografiju i pisma koje razmenjuje sa prijateljima širom sveta.
- I Rambo Amadeus je među njima. Ne poznajemo se, osim što podržavamo jedno drugog na taj način. Internet je savršenstvo, za jedan sekund postaješ okružen dragim ljudima koji su hiljadama kilometara daleko. I Olivije mi piše ponekad. Nisu to ljubavna pisma, već pisma intimne podrške. Obožavam ga što razume sve moje hirove, shvata da sam drugačija i bodri me da uspem.
Vojislav Pantić
[objavljeno: 16.08.2006.]
