Izvor: Glas javnosti, 31.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imam svoj stav
Kritičari su u filmovima Milorada Milinkovića najčešće videli prostor za dobrom argumentacijom potkrepljene hvalospeve ili za žestoka osporavanja (ređe). Zato je nezahvalno prognozirati da li će se njegov novi film krimi komedija „Čitulja za Eskobara“ naći na vrhu ili dnu lestvica kojima se u raznim anketama na kraju godine vrednuju filmovi premijerno prikazani tokom protekle sezone. Jedno je nesporno, količinom scenarističke i rediteljske autentičnosti koje je uneo u novi film Milinković >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << se jasno izdvojio iz prošlogodišnje produkcije.
Milorad Milinković je na lak, vedar i spretan način ispričao ozbiljnu priču o dubokim poremećajima društva u kojem živimo. Predstavio je žrtve koje postaju zločinci i žrtve koje to ne postaju, utemeljio ih u realan svet, izmešao im priče, posegao za fantastičnim elementima otelotvorene i humorno tretirane metafizike i najzad dao šansu za iskupljenje svakom ko iskupljenje poželi. U društvu u kojem su na sve strane strah i bes, pakost i agresivnost i još kojekakvi negativno konotirani pojmovi, ovakav film više je od osveženja - napisala je između ostalog u kritici filma Vladislava Vojnović, rekavši da je „Eskobar“ dobar film koji može da pouči i zabavi.
- Citiranu kritiku kao da je pisala ljubav moje mame, plus moje filmsko znanje. Oduševljen sam. Vladislava je napisala scenario za film „Princ od papira“, ona i muž su ga producirali, snimali su u svojoj kući, glavnu ulogu je igrala njihova ćerka. Žena je snimila film od sebe, porodično, ne želiš da znaš s kakvim mukama su to izbacili. Osoba sa takvom vrstom ljubavi za film ima pravo da napiše i skroz negativnu kritiku. Kao što ima pravo još nekoliko kritičara Dimitrije Vojnov, Aleksandar Radivojević, Saša Radojević, Saša Janković, oni koji imaju scenarije, filmove, pozorišne predstave, imaju dignitet. Sa druge strane, imate ljude za sve stručne, pa su i filmski kritičari. Ranije su za sto maraka, sada je verovatno tarifa sto evra, pisali super prikaze.
Vi niste snimali u kućnoj radinosti. Posedujete veštinu animiranja producenata?
- Ma kakvi, imao sam više sreće nego pamet. Pozvao me je Slobodan Šuljagić, rekao da je osnovana kompanija koja se zove PFI, da je prvi film „Promeni me“ u predprodukciji i da bi voleli da snime i drugi film. Pitao me je: „Imaš li nešto?“ Odgovorio sam: „Da, koliko imam vremena?“. Pošto je rok bio mesec dana, dobro sam zagrejao stolicu. Iz kuće sam izlazio samo do prodavnice.
TAJNA „ČITULJE“
- Kao poznati štreber, scenario sam poslao dan ranije. Posle sam ga poboljšao kroz još „nekoliko ruku“. Idealna situacija za reditelja, imao sam odrešene ruke. Odmah sam znao da film treba da bude niskobudžetni, u tom okviru sam dobio sve što sam hteo. Razni saradnici, direktor fotografije, kostimograf, scenograf, cela produkcija uspeli su da upakuju film, da izgleda mnogo skuplje.
PLAVI, LEPI I VISOKI
- Prva asocijacija koja mi pada na pamet pri pomenu reči reditelj je Alfred Hičkok. Opservacija na prvu loptu bila bi zato što je užasno duhovit, bavi se čudnim situacijama, ume čudne, mračne stvari duhovito da predstavi. Volim i one filmove kakve sam nikada ne bih napravio, jer prosto nisam takav čovek. Jedan od njih je Kargo Balabanova, mračna, beznadežna priča, vizija pakla, koja me se kao gledaoca dojmila. Različitost čini svet lepim i zanimljivim. Zamislite da smo svi lepi, plavi i visoki. Ne znam kakve filmove i koje reditelje volim. Prvo pogledam pa kažem da li volim ili ne volim. Ako govorimo o rediteljskim uticajima na moj rad oni su sigurno nesvesni. Humor je neophodni sastojak svih mojih priča.
