Izvor: Blic, 31.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima sliku, nema ton
Ima sliku, nema ton
NEGOTIN - Kuća, imanje, oba automobila i kompletna mehanizacija vode se na ženinog oca. Kad me je prvi put zaustavila policija i zatražila saobraćajnu dozvolu, počeo sam da im objašnjavam da vozim tastov auto. Onda jedan policajac dovikne kolegi: 'Pusti ga! On ima sliku, a nema ton.' U zemlju sam propao. Tako se ovde rugaju zetovima - priča Dragiša B. iz jednog krajinskog sela.
Naš sagovornik je zet u kući već 23 godine. Ima ćerku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i sina. Sa ženom se, veli, dobro slaže, ali šta vredi kad je tast glava porodice.
- Sve najbolje zna. Mora da se radi kad i kako on odredi i po tri puta dnevno me podseća ko je ko - jada se zet.
Dragiša se priseća da su umalo zaboravili da ga pozovu na svečanost prvog viđenja sa prijateljima kada mu se udavala ćerka.
- Da se moja žena nije prvi put žestoko usprotivila svom ocu i pozvala me da se vratim iz Bora, gde sam prodavao bostan, ugovorili bi svadbu bez mene. Tada sam poželeo da ga prebijem, kao što je to pre par godina uradio jedan zet u mom selu. Ali, nisam takav čovek - priča on.
Kada je Dušan Prvulović, predsednik Odbora za ljudska prava u Negotinu, osim nasilja nad ženama i decom, postavio pitanje ugroženosti zetova, predavači su bili iznenađeni.
- Zetovi su često u podređenom položaju, izvrgnuti podsmehu okoline. Imali smo slučajeve prognanih zetova koji nemaju gde da se vrate. Tom temom se do sada u Krajini niko ozbiljno nije bavio - kaže Prvulović.
Koliko je zet podređen u Krajini, pokazuje i praksa da se u kući ne slavi njegova slava, već slava porodice u kojoj se prizetio. U pojedinim selima običaj je da zetovi prihvate prezime domaćina, odnosno tasta ili tašte.
Ivan R. iz jednog vojvođanskog grada, sudbinu krajinskih zetova doživeo je na najsuroviji način. Radio je kao terenac u okolini Negotina kada je upoznao sada već bivšu ženu. Željan domaće atmosfere i porodičnog gnezda, na nagovor žene i njene majke napustio je posao i postao 'taštin zet'. Tast je, kako je kasnije čuo, odavno pobegao glavom bez obzira.
- Prvih meseci lepo smo živeli, mada pare nikad nisu bile kod mene. Dobili smo kćer, a posle dve godine i sina. I tu mi je bio kraj. Ispunio svoju ulogu, pa su me izbacili. Najgore mi je što su me ubedili da uzmem taštino prezime. Sad me je sramota da vratim svoje i odem kod roditelja - žali se Ivan.
Maja i Zoran J. imaju po 30 godina. Pre tri godine su se vratili iz inostranstva i žive u kući njenih roditelja.
- Tast dolazi dva puta godišnje i uvek nešto zida, renovira, dograđuje. Nikog ništa ne pita. Ja mu se ne mešam, ali znam da ćemo, kada se on vrati, mi u inostranstvo. Kad si zet, uvek možeš da odeš - kaže Zoran.
S. Jurasović
|
