Izvor: Politika, 01.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li šanse za ljubav?
Ljubav, pa sirotinjska, šta ima teže, bolnije, nedostižnije i neostvarivije! Sirotinji se nije teško nasmejati, nije je teško ni obući! Važno je da "zanosi" na domaću izradu, šarenilo, neukus (kostimografija Maria Jelesijević). Malo kavijara, za promenu. Muški se "hvataju" na pivo i "dobar zalogaj"! Evo, kaže brižno, važno i pokroviteljski, Marta Gorice Popović, vlasnica skromne, ali specijalizovane mesare, evo šta jedna uspela žena može da učini za tebe. Sa mnom, ako budeš odan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i dobar, možeš da proživiš lep i ugodan život!
Škola za muškarce počinje od prvog susreta Marte i Ota. Žena uči mesnatog Ota, muškarca sa svinjskim srcem, da jede, i koristi skupe, prave stvari. Oto, pa to je muška stvar, voli da je usred srca i brige Martine, voli i kavijar i pivo, i da ide u krevet sa punačkom Martom, ali nije muški da pristane da Marta bude glavna! Marta vodi dnevnik, napiše i poneku pesmu, nije važno kakvu, ali ni dnevnici ni pesme, ni pisanje, ni nežne reči, nisu muška stvar! Kakva crna ljubav! Nahrani i napoj muškarca, odvedi ga u krevet, i on će te voleti dok te se ne zasiti, dok mu ne bude dosta i piva i seksa!
Ambijent ubogosti i svekolike uskraćenosti sugeriše scenografija Jasmine Holbus. Sve je u ovoj priči o ljubavi kao energiji, ili moći, koju želimo da uspostavimo nad drugim bićem, reducirano, siromaško, ugroženo, i svaki čas se pretvara u svoju suprotnost: ljubav u omrazu, ljubavni, u ratni ritual. Oskudan život, oskudan rečnik i ljudski razgovor, suženo razumevanje, ljudići, životići, a iz svega bije samoća, čemer i jad koji ne dosežu tragediju velikih ljubavi, pa završavaju u setnoj komediji sa tragičnim, ili tek neizvesnim krajem. Stradanje, osujećenost, utoliko veći i dublji što su lišeni razmera i retorike reprezentativnih dramskih junaka. Iz životnog i ljubavnog iskustva ovakvih ljudi nastala je, verovatno, i izreka "ne može siromah sitno da samelje"!
Miodrag Krstović je muškarčina, skup muških predrasuda, onih koje su muškarci, uz pomoć žena, stvorili o sebi. Slabić je, ali igra ulogu muškarca koji vlada svojim životom. Prija mu Martina briga i povlađivanje. Eto bar jednog mesta u neosvojivom svetu gde je on, Oto, jedini, i u centru pažnje! Ali, kad se pojavi konkurencija, a ona se uvek pojavi jer svako u sebi nosi svog psa koji brani svoj posed, Oto postaje nesiguran i nasilan. I to je muška stvar! Pa nismo mi krpe, imamo mi svoje ja!
I sama ugrožena, i ne odviše daleko od ubogosti, Marta Gorice Popović kaže za sebe da ima bogat unutrašnji život. Oto ga nema pa, ignorantski, ne drži do toga. Eto prilike za prezir i igru omalovažavanja i nadgornjavanja. Ali, da bi stvar bila teža, potresnija i komičnija, i sirotinja voli da fantazira, svejedno što su ove fantazije siromaške i smešne. Nema života koji ne računa na večnost i važnost, ili ne pokušava da se izdigne makar pedalj iznad nužnosti i datosti. I sirotu povali, veli narod, ali na dušu ne zaboravi! Marta Gorice Popović bogati i boji predstavu ovom duševnošću usamljenih i osujećenih ženskih duša. Kao nosilac i tumač ograničene, da ne kažem, prokazane muškosti, Oto Miodraga Krstovića je onaj koji sumnja, otima se i opire bliskosti, nežnosti, ljubavi. Krstović razume ovakve tipove, i u lepoj meri mu polazi za rukom da izrazi poraženost i komičnost ove bajate, razmetljive muškosti.
Nenametljivo, bez insistiranja na naturalističkoj žestini, nagosti i seksualnoj provokativnosti, reditelj Miloš Lolić sa više humora nego patetičnosti, u okvirima prihvatljive surovosti i dirljivosti, tiho i gotovo na uvo pita: da li je ljubav i sama moć, moguća u svetu u kome su druge moći drastično nepravedno raspoređene. I gde svaki čovek želi da vlada, i bude nadređen drugom čoveku, gde svako svakog ugrožava, znanjem, imanjem, lepotom. Kao i kavijar, i ljubav je, izgleda, luksuz na koji nemamo pravo, ili ne bar svi! Muške stvari, muške iluzije, i ljubav kao neosvojiva tvrđava, kao gomila obostranih zahteva, iznuda, ustupaka, žrtava. Povuci, potegni, osvojiti je, ni iščupati ne možeš. Ljubav je, veli setno Marta Gorice Popović, živo blato, ali, svejedno, ovo blato niko ne zaobilazi!
Nepretenciozna, dirljiva, humorna predstava u podrumu Ateljea 212. Onog trećeg u igri ljubavi, psa Ralfa na koga je Oto, muškarčina, ljubomoran, Jasmina Holbus je stavila i ulogu ćutljivog posmatrača koji zamišljeno gleda one koji ga gledaju. Deo njegove uloge preuzeo je Radomir Nikolić.
[objavljeno: ]
