Izvor: Politika, 31.Okt.2013, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima li dobronamernih prevara
Povodom tekstova „Papazjanija od engleskih fraza kao naučni rad”, „Politika”, 10. septembra i „Nema dobronamernih prevara”, „Politika”, 24. i 25. oktobra
S nelagodom se upuštam u polemiku s profesorom Draganom Pavlovićem. S kojom svrhom ovaj profesor ne samo da dovodi u pitanje već postavlja naglavce sve zdravorazumske principe? Gde je skrivena kamera? Svesno „nalećem” na pretpostavljenu provokaciju koja bi, bez odgovora, ostavila zbunjenim manje informisane >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čitaoce.
O čemu je reč? Nedovoljno kreativni, a moralnošću neopterećeni poslenici u nauci na razne načine, obično prepisivanjem ili izmišljanjem rezultata, nastoje da opstanu u jatu kome ne pripadaju po svojim sposobnostima. Njihovu darvinističku potrebu za samoodržanjem prepoznali su prevaranti skloni lakom bogaćenju i osnovali „naučne” časopise u kojima se može naći ma kakva besmislica pod uslovom da se za objavljivanje dobro plati.
Tri saradnika beogradskog Fakulteta organizacionih nauka dala su uspešan doprinos raskrinkavanju ove opasne prakse duhovitom „salatom od reči” u jednom od takvih parazitskih časopisa iz okruženja. Pretencioznim, a svakog značenja lišenim tekstom pod naslovom „Procena transformativne hermeneutičke heuristike u obradi nasumice odabranih podataka”(?!), efektno su pokazali da je „car go”!
Ovu hvale vrednu borbu protiv zagađivanja naučne scene D. Pavlović je ne samo osporio već je nazvao skandalom i nemoralnim činom koji je na niskom nivou!? Po njegovom mišljenju, ispoljeno je grubo kršenje etike objavljivanja i naučne komunikacije, a jedino moralno rešenje video bi u tome da je, nakon prihvatanja, članak povuče(n) pre štampanja. Dakle, neetički je javno ukazati na prevarante, već im treba, valjda izvečeri i u potaji, uputiti diskretno upozorenje, uz obećanje očuvanja njihove lažne reputacije. Tek time bi autori sebe moralno diskvalifikovali, jer bi postali prećutni saučesnici prevarantske zavere!
Potpuno je nakaradna i teza da se, navodno, odgovornost urednika i recenzenata mahom svodi na brigu „o formi teksta”. Taj posao u uredništvima ozbiljnih časopisa najvećim delom obavi sekretarica, zahtevajući od autora da prilagode tekst propisanom formatu. Uloga urednika i recenzenata je upravo suprotna i sastoji se u nastojanju da se, uz podrazumevajuću logičnost i koherentnost izlaganja, sagledaju suštinu rada i njegov naučni doprinos. Da su u uredništvu osramoćenog časopisa tako postupili ili da su bar tekst savesno pročitali, uverili bi se da im je podmetnut verbalni kalambur lišen svakog smisla.
Sličnim tonom odzvanja i idilična tvrdnja da odnos autora i urednika počiva, svojim ogromnim delom, na poverenju. U stvarnosti, jedan od prvih postupaka mnogih urednika, pre upuštanja u dalju ocenu novoprimljenog teksta, predstavlja oslanjanje na softverske pakete za otkrivanje plagijata. Toliko o poverenju.
U „Politici” je pisano o grupi naših lekara sa visokim naučnim zvanjima koji su preuzeli jedan japanski rad i pod svojim imenom ga objavili u Italiji. Bili su dovoljno bahati da odaberu, kao sopstveni, metod lečenja koji se u Srbiji nikad nije primenjivao. Vrhunac je što su prošli bez ikakvih sankcija, uz nezvanično objašnjenje da i drugi to rade.
Uz mnoge slične, taj primer daje, nažalost, za pravo D. Pavloviću, bar u pogledu naše postojeće tužne prakse, ali vuče domaću nejaku nauku u sunovrat. Otuda proističe značaj poduhvata tri saradnika FON-a, koji treba shvatiti kao apel za snaženje moralnosti i normalnosti ovdašnje nauke.
Univerzitetski profesor
Zoran Radovanović
objavljeno: 31.10.2013.
.jpg)
