Izvor: B92, 08.Nov.2018, 21:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ilustrovana sramota Politike
Nalazim da ipak ima neke poetske pravde u tome što su Đorđe Martić i naručilac teksta „Psi su pušteni“ obrukali Aleksandra Vučića
Nema sumnje da je Vučićeva saradnica Suzana Vasiljević u pravu kada kaže da je naručilac teksta „Psi su pušteni“ najveću štetu naneo upravo državi Srbiji. Odvratnih tekstova ima i u drugim novinama, ali Ilustrovana Politika je u državnom vlasništvu. To je razlog što beskarakterni direktori i urednici Politikine kuće, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << kao i njihovi beskrupulozni savetnici, ovakvim tekstovima ne sramote samo stoletni Politikin žig, već i brend države Srbije.
Naravno da verujem Suzani Vasiljević i kada kaže da predsednik države ne uređuje državne medije, ne odobrava njihove naslovne strane, što će reći i da ne snosi odgovornost za gadosti koje listovi u državnom vlasništvu tu i tamo objave. Slažem se.
Ali moram da dodam i nešto sa čime Suzana Vasiljević svakako neće hteti da se složi. Mislim da ima neke poetske pravde u blamaži koju je Suzanin šef, predsednik Srbije, doživeo u celom ovom fijasku sa sramotnom Ilustrovanom Politikom.
Zašto to kažem? Jer Đorđe Martić je samo spoljni saradnik Politikine kuće, čovek kom se daju zadaci: neko je od njega naručio tekst za naslovnu stranu u kom će se opoziciono nastrojeni novinari i javne ličnosti porediti sa besnim psima. Martić je i 1999. samo izvršavao zadatak, kada je usred bombardovanja i uoči atentata na Slavka Ćuruviju, mog kolegu optužio da je izdajnik koji je tražio, i dočekao, NATO bombe.
Tada mu je zadatke davao Dragan Hadži Antić, direktor i glavni urednik Politike i Miloševićev intimus. A ovog puta? Ko god da je naručilac, mora da je bio čvrsto uveren da je sto posto pogodio Vučićev ukus. Jer Martića nije pokolebalo ni to što je Vučić osudio njegov tekst: već sutradan je na Prvoj televiziji uveravao naciju da se predsedniku naslovna strana sa iskeženim rotvajlerom učinila preteranom, ali ne i način na koji ga je Martić unutra branio od političkih i novinarskih neprijatelja.
Ali nije Đorđe Martić sam nabasao na tu nesrećnu Ilustrovanu Politiku. Prvo je, uz pomoć političkih i žurnalističkih istomišljenika, sve starih, proverenih Politikinih kadrova iz Miloševićevog vremena, prošlog proleća „vaskrsnuo“ u najboljem dnevnom listu koji je ovaj deo sveta ikada imao. To što je prošle sedmice objavio u Ilustrovanoj samo je varijacija na ono što je u maju prošle godine objavio u dnevnoj Politici: ogavne insinuacije i sumnjivu, ničim dokumentovanu političku kombinatoriku o tome kako je za ubistvo Slavka Ćuruvije pre kriv Zoran Đinđić, nego četvoro ljudi iz službi bezbednosti protiv kojih se godinama vodi sudski postupak, na osnovu optužnice koja je podignuta nakon 15 godina kriminalističke istrage. Društvo mu je tamo pravio Goran Kozić, takođe veteran iz najgoreg razdoblja najveće Politikine propasti, priređivač ozloglašenih Odjeka i reagovanja i, kako se činilo po entuzijastičnoj podršci koju je javno dobijao od kadrova Srpske napredne stranke poput Vladimira Đukanovića, čovek blizak vladajućoj stranci i naklonjenim joj medijima, a po volji njenom predsedniku.
Sećam se koliko sam bila zahvalna što je taj užasni duo srpskog novinarstva iz dnevnog lista prošle jeseni sklonjen u Ilustrovanu: tada se činilo da će tamo, zbog malog značaja i tiraža, Politici i Srbiji da nanose manje štete.
Ali zašto Politikina kuća nije mogla bez njihovog agresivnog prostaštva? Odakle Aleksandru Vučiću i Suzani Vasiljević ideja da se žurnalističke nepodopštine tog dvojca neće knjižiti na njihov, i račun države Srbije?
Naravno da Aleksandar Vučić nije odgovoran što je Đorđe Martić – Đorđe Martić. Ne postoji vlast koja može napraviti profesionalca od čoveka koji misli da je novinarstvo kad ništa ne istražuješ i ništa ne proveravaš, već besramno optužuješ bez trunke dokaza. Martić je tokom ratnog stanja optuživao Slavka Ćuruviju za ono za šta ni Struja ni Mira Marković nisu hteli da ga optuže pod svojim imenom. Ma ni taj nesrećni autor, Miroslav Marković, koji je potpisao tekst protiv Ćuruvije, nije hteo da mu pominje ime. Ime izdajnika dopisao je Đorđe Martić, o tome je sam svedočio na suđenju optuženima. I nije se ni naknadno postideo ili zabrinuo što je pružio neku vrstu političkog i moralnog alibija Ćuruvijinim ubicama. Kad ga slušate, shvatite da se njemu čini da je prava žrtva u celoj stvari ispao baš on, Đorđe Martić. Jer šta bi sa njegovom novinarskom karijerom?
Možda sam nepravedna jer me progoni sećanje na zasad još nekažnjeni zločin nad kolegom i izdavačem. Ali ne mogu da ne zamerim najmoćnijem čoveku u Srbiji što je mirno posmatrao pokušaje profesionalne rehabilitacije novinara poput Martića u Politici, kao da je neki bespomoćni posmatrač. To je bilo pogrešno i licemerno. On je čovek koji ima zasluge što je istraga privedena kraju i optužnica za ubistvo podignuta. Zar da, dve decenije posle ubistva Ćuruvije, Politika postane sigurna kuća za Đorđa Martića?
To mi se čini validnim pitanjem.
.jpg)
