Izvor: Politika, 13.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ikona dvadesetog i logo 21. veka
Če Gevara je odjednom ponovo svuda: od Irana, gde su pokušali da ga naučnim putem ubace u islamsku revoluciju, do Holivuda i Kana. I na pivu, sladoledu, zipo-upaljačima, kaiševima, votki, bikiniju
Svog zemljaka rodom iz Rozarija, studenta medicine sa La Plate, Če Gevaru, Argentinci su dugo nakon smrti smatrali za najobičniju bitangu i hohštaplera. Sumnjičavi prema svakoj razbarušenoj biografiji, nisu imali razumevanja ni za avanture, a još manje za njegovu samozadatu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prosvetiteljsku misiju. No, valjda i zbog globalne slave svoga mitskog zemljaka, Argentina je rešila da ga posthumno rehabilituje, četrdeset godina otkako je uz pomoć CIA izrešetan u nedođijama Bolivije. Nedavno je spomenik „veći od života”, a težak tri tone, pronet kroz Buenos Ajres i donet do Rozarija, gde će na osamdeseti rođendan Če Gevare, 14. juna, jedan trg u ovom gradu dobiti njegovo ime.
U prigodnim govorima ovih dana obrazlaže se da sunarodnik Argentinaca „pripada mladima celog sveta”, da je jedan od retkih Latinoamerikanaca koji je „ušao u svetsku istoriju i epiku 20. veka”, a gradonačelnik Rozarija je objavio da je Če osvojio srca mnogih Argentinaca. A mnogi ga, kaže, ni danas ne vole.
Za razliku od domovine, svet je „svim srcem” prigrlio Čea kao zaštitni znak antiratnih, antiimperijalističkih, antibirokratskih... protesta i to prisvajanje je počelo još od šezdesetosmaškog proleća, nepunu godinu posle njegove pogibije.
Prvih godina novog milenijuma nastupio je još jedan talas globalne „Čevolucije”. Baš to je naziv dokumentarca Triše Zif i Luisa Lopesa, koji je proletos oduševio publiku na njujorškom festivalu u Tribeki. Če je odjednom ponovo svuda: od Irana, gde je studentska milicija organizovala naučni seminar pokušavajući da ga nekako ubaci u islamsku revoluciju, do Holivuda i dvodelnog filma Stivena Soderberga, u kome je Benificio del Toro kao Če Gevara stigao i do ovogodišnjeg Kana.
– Kapitalizam će sve proždrati, čak i svoje najgore neprijatelje – primetio je direktor jednog muzeja u Barseloni, kada su ga intervjuisali autori „Čevolucije”. Ispostavilo se da je Če toliko „ukusan” da donosi pare gde god da se ispiše njegovo ime. Zato se traže sve igre reči sa Čeovim imenom. Sladoled od trešnje je srećno rešenje, jer se piše kao Cherry. Čeovo ime i slika u SAD prodaju se na pivu, sladoledu, zipo-upaljačima, kaiševima, votki, bikiniju... Lanac američkih kafea „Starbaks” ima svoju ideju o Čeu i svom napitku.
„Sa Čeom je uvek jako vruće”, poručuje se dvosmisleno na „Starbaksovim” majicama. Bio je ikona dvadesetog, a postao logo 21. veka.
Čini se kao da malo ko mari ko je zaista bio Če Gevara. Da li surovi egzekutor neistomišljenika, kako ga pamte neki američki Kubanci, ili nesposobni ministar za industriju koji je učinio da fabrike na Kubi opuste, kako je pisala jugoslovenska „Borba” 1965, ili nesebični sanjar koji je žrtvovao svoj život zarad budućeg boljeg i pravednijeg sveta? Što vreme više odmiče, o njegovom stvarnom liku sve manje se zna, uprkos tomovima knjiga koje su ispisali njegovi prijatelji i saborci ili oni koji su učestvovali u njegovom smaknuću.
Uprkos svim otiračima za noge sa likom ovog Argentinca (a američki trgovci prodaju i takve), istraživači fenomena Če Gevare tvrde da njegovo ime i lik dalje nose svoju poruku, makar ona bila i uopštena: kao protest, odstupanje od utvrđenog reda stvari, želja za promenom. Amerikanci su prihvatili da ga „razređenog i tako razblaženog” prihvate i uporede sa demokratskim predsedničkim kandidatom, tamnoputim senatorom iz Ilinoisa Barakom Obamom. I Obama je drukčiji od ostalih, i on propoveda nadu, kao neophodnu pokretačku snagu za promene.
Današnja mladež, tvrde američki eksperti, ne želi revoluciju, već samo hoće da se „promeni ono što je loše”. Zato nikog nije začudilo što se losanđeleski umetnik Šepard Fairi u predizbornom posteru za Baraka Obamu ugledao na čuvenu fotografiju Alberta Korde iz 1960. Istina, Ferijev Obama ne nosi beretku sa utisnutom zvezdom, ali je „njegova vilica isto tako odlučna i snažna"i on gleda u visine”, „u bolju budućnost”. Oči crnog senatora nisu kao Čeove ispunjene pravednim gnevom, već „ogromnom nadom”.
Ben Erenrajh, mladi američki pisac i novinar, nalazi da su upravo „gubitak radikalizma i ideološke strogosti” učinile da Če danas postane tako voljen na globalnom, pa i američkom tržištu.
„Če, ako ništa drugo, znači promena”, definiše Ben Erenrajh, „i to ne uvek marksistička ili antiimperijalistička, ni radikalna. Njegovo lice danas može da znači bilo šta"Može čak da bude i simbol nezadovoljstva režimom kojem je pomogao da se uspostavi.”
Kao dokaz mladi američki pisac ističe da je na Kubi sreo jednog mladića koji se bavi rep muzikom i koji je veliki protivnik Kastrovog režima. Kad ga je pitao ko mu se od dvojice braće (Raul ili oboleli Fidel) više sviđa da bude predsednik, Kubanac je odgovorio: „Če Gevara”. Možda od ovog pisca ne treba očekivati da razume šifre iz kubanskog komunizma, jer je dečak možda samo uspeo da ostane do kraja „politički korektan” u zemlji gde se originalni revolucionarni mit Če Gevare ne „rasprodaje na tržištu robe”. Idejno tržište je, međutim, manje uhvatljivo.
Šampion u brkanju lončića svakako je izvesni Teksašanin, penzionisani agent CIA, koji je pre nekoliko meseci postao milioner zahvaljujući Čeovim loknama. Dao ih je na aukciju u jednom dalekom gradiću, a tvrdi da je do njih došao kada je pre četrdeset godina učestvovao u okviru američkog tima u ubistvu argentinskog odmetnika. Kosu mu je skresao kada je Če Gevara već bio beživotan, a tada je to za ovog kubanskog Amerikanca bilo samo „simbolično sasecanje terorizma”. Nedavno se opsetio da bi tu simboliku mogao da unovči. Onima koji mu ne veruju predlagao je čak da Čeovu loknu podvrgnu DNK analizi i uporede sa laboratorijskim nalazima njegove odrasle dece na Kubi. Niko nije hteo da zbog toga krši sankcije kojima SAD već pedeset godina kažnjavaju Kubu zbog komunizma.
Jedini koji je odavno probio taj obruč je Če Gevara. Posthumno je na neki način dosanjao svoj san. Autorka „Čevolucije” je, putujući po svetu, uključivala sekundaru: cilj joj je bio da izmeri vreme pre nego što ugleda nekoga sa Čeovim likom na majici. U Londonu na jednom trgu takav se pojavio posle tri minuta. A dok je na prekookeanskom letu sedela pored jednog tibetanskog sveštenika, ovaj ju je, videći da prelistava fotografije za svoj film o Čeu, pitao: „Vidim to lice, gde god da se nađem. Da li je to neki poznati muzičar?”. Odgovorila mu je potvrdno.
Zorana Šuvakovi
----------------------------------------------------------------
Kordina slika
Fotografija koju je kubanski umetnik snimio 1960. inspirisala je najsvetlije ideje i najinventivnije trgovce, ali je autor nikada nije unovčio
Samo je jedanput kubanski fotograf Alberto Korda (1928–2001) potegao pitanje upotrebe njegove fotografije „Gerilac heroj" snimljene 1960, u prvim godinama zanosa kubanske revolucije. Godinu dana pred smrt, on je tužio britansku filijalu Smirnof votka, što Čeov lik, ovekovečen njegovom kamerom, upotrebljava za propagiranje alkohola.
„Kao sledbenik ideala za koje je Če dao svoj život, protivim se blaćenju njegovog lika i dela. Pogotovo što Če nikada nije pio, već je svoj život posvetio revoluciji”.
Sa Smirnofom se ipak vansudski nagodio, a sumu od tadašnjih pedesetak hiljada dolara poklonio je za unapređenje zdravstva na Kubi. „Da je Če živ i on bi isto tako postupio”, rekao je britanskim medijima.
Niko više ne broji milione fotografija koje cirkulišu svetom, ali opšte je poznato da je Kordin portret Čea najrasprostranjenija reprodukcija dvadesetog veka, sa svim izgledima da nadživi i 21. stoleće.
Korda je fotografiju Čea iste godine kada je napravio dao besplatno italijanskom izdavaču Đanđakomu Feltirneliju, koji je na njoj postao milioner. Dok je raspirivao revolucionarni žar po Boliviji, Čeovu slavu obnovio je francuski „Pari mač”, reprodukujući Kordinu fotografiju na naslovnoj strani sa pitanjem : „Gde je Če”. Ubrzo zatim mučki su ga prorešetali, pošto su ga prethodno izdali nepoverljivi bolivijski seljaci. Ali je buknulo i studentsko proleće, a Kordina slika je postala njegovo zaštitno obeležje.
Korda je umro 2001. u Parizu gde se zatekao na jednoj izložbi , ali nikada od „najfotogeničnije” fotografije na svetu nije uzeo ni centa. Jedno vreme bio je lični fotograf Fidela Kastra. Mada ga je fotografisao u svim pozama i raspoloženjima, nikada nije uspeo da uhvati onaj zanos i elan, kojom odiše „Herojski gerilac".
Sam je to posredno objasnio dajući savete mladim reporterima:
„Zaboravite na skupe aparate, zaboravite na objektive, najbolju fotografiju možete da napravite i sa fotoaparatom od četiri dolara”.
Z. Š.
--------------------------------------------------
Če po Ljosi i Fuentesu
Po mišljenju Marije Vargasa Ljose, jednog od najvećih živih latinoameričkih pisaca, Če je „zauzeo mesto iznad istorijskih zakona”. Ljosa je odavno napustio svoje mladalačke levičarske ideale, odselio se iz rodnog Perua i postao jedan od glasnogovornika neoliberalizma. Uz tvrdnju da Čeove kosti uopšte ne leže u mauzoleju u Havani, kako to „zbog ličnih propagandnih razloga publikuje Kastrov režim", Ljosa u eseju nedavno objavljenom u madridskom „El paisu" dodaje da Če danas kao „kapitalistička marka ima sigurnu vrednost". Dive mu se milioni mladih, bez imalo revolucionarnog entuzijazma, koji ne bi umeli da na mapi pronađu ni Kubu, ni Boliviju. Če je za njega „divna fikcija, lik koji fali savremenoj istoriji: junak idealista, usamljeni pravednik, velikodušni revolucionar koji na kraju poput sveca biva pogubljen od sila zla". U stvarnosti je on, po viđenju Ljose, bio „hladnokrvni ubica, a sa vojnog stanovišta njegovi porazi i greške bili su brojniji od njegovih uspeha”.
Osnovna pokretačka snaga Čeove revolucionarne teorije je, kako piše meksički pisac Karlos Fuentes, „voluntarizam". On je verovao da snažna volja nekolicine prosvećenih pojedinaca može da promeni političku klimu u masovnim razmerama. Zato se, po Fuentesu, Čeova ideološka privrženost marksizmu sudara sa njegovim praktičnim akcijama.
Nekadašnji ministar spoljnih poslova Meksika, profesor na njujorškom univerzitetu i pisac knjige o Čeu, Horhe Kastanjeda zamera što je „Čeova radikalna vizija" usporila rađanje demokratske levice u Latinskoj Americi. Danas ta umerena, moderna levica postoji u Urugvaju, Brazilu i Čileu, dodaje Kastanjeda. Ali Čea najviše slave na Kubi, u Venecueli i Boliviji, koje Kastanjeda ubraja u „radikale". Če je po njemu kriv i zato što je po kontinentu inspirisao mnoge nasilničke gerilske grupe u kojima je stradalo stotine mladih ljudi, pogrešno uverenih da se za ideale treba boriti oružjem.
[objavljeno: 14/06/2008.]
