Izvor: Politika, 11.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Idi kuda te papagaj vodi
Suzana Tamaro posvetila je svoj novi roman „Luizito“ svim učiteljicama Italije
Prve knjige Suzane Tamaro, „Glava u oblacima" (1989, nagrada Elza Morante) i „Za jedan (jedini) glas"(1991, nagrada Pen klub), bile su dovoljne da se u nju „zaljube" mnogi italijanski intelektualci: Klaudio Magris, Natalija Ginzburg, Alberto Moravija, Federiko Felini... „Slučaj" Tamaro desio se nešto kasnije, 1994, kada je objavljen njen roman „Idi kuda te srce vodi". >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Knjiga, prodata u osam miliona primeraka (samo u Italiji u tri miliona primeraka), po kojoj je Kristina Komenčini snimila film 1995, donela je spisateljici međunarodnu slavu.
U poslednje vreme večita šiparica italijanske literature (prepoznatljive dečačke figure, nonšalantno obučena, uvek u pantalonama i košulji, kratke kose i plavih očiju koje sjaje kroz naočare), koja je u međuvremenu napunila pedeset godina, često boravi u Firenci gde je upravo održana nacionalna premijera predstave „Idi kuda te srce vodi" u firentinskom pozorištu Pergola na osnovu njene dramatizacije.
Posle Orijane Falači, Suzana Tamaro je italijanska književnica čija se dela najviše prevode i prodaju u svetu (do sada je prodato 14 miliona njenih knjiga). Svojim (namerno) jednostavnim stilom, često uz neblagonaklon stav kritike, Suzana Tamaro je omiljena kod publike. Nakon dvogodišnje pauze (knjiga „Slušaj moj glas" objavljena je 2006) ponovo je obradovala čitaoce: novi roman „Luizito", u izdanju „Ricolija”, pojavio se u italijanskim knjižarama krajem februara.
Spisateljica već godinama živi na selu (u blizini gradića Orvijeto u Umbriji). Daleko od literarnog ambijenta, potpuno nezainteresovana za mondenska događanja, okružena svojim omiljenim životinjama. Trenutno ima sedam pasa, magarca, dva ponija, kokoške, neutvrđeni broj zečeva i dva papagaja. Možda zato i nije slučajno što nas sa jarkocrvenih korica knjige posmatra papagaj duginih boja, Luizito, koji je sa starom učiteljicom Anselmom protagonista novog romana Suzane Tamaro. „Radi se o realnom događaju. Papagaja sam našla u kanti za smeće. Priča je, međutim, došla iznenada: dok sam bila na letovanju sa nećacima, jedne tople julske noći", rekla je autorka. „Ali, priča je i metaforična. Napisala sam je i zato što živimo u varvarskom i ciničnom svetu, koji više nema obzira ni pažnje za stare osobe koje se sada smatraju teretom koga se treba osloboditi." Suzana Tamaro priznaje da se, u izvesnom smislu, vraća temi iz „Idi kuda te srce vodi". „Aktuelna teškoća da se upravlja emocijama odnosi se na sve i eksplodira naročito u porodicama. Mentalni kurcšlus (kratki spoj) možda je posledica medijskih promena i njihove nametljivosti, koje nas čine nesposobnim da komuniciramo. Rezultat je dramatičan. Zato živim na selu i bez televizora."
Anselma je učiteljica u penziji, udovica, i živi sama. Deca su daleko, a ravnodušni unuci izgledaju „kao da su sišli sa druge planete, rasejani, nezahvalni, lakomi, nesposobni za bilo koju strast sem za one sjajne kutijice koje neprekidno drže u rukama". U kontejneru pronalazi napuštenog, umirućeg papagaja, odnosi ga u kuću, neguje i uči da govori. Anselmin život se menja. Led koji joj je zaledio srce počinje da se topi. Postepeno pronalazi volju za životom. Prisustvo malog bića pali flešbek i vraća je važnim životnim epizodama. Podnaslov knjige „Ljubavna priča" sigurno se ne odnosi na Anselminog muža, niti na sinove i unuke. Da li je u pitanju ljubavna priča između stare udovice i papagaja? Ili se odnosi na treperavu Luizitu, Anselminu školsku drugaricu, po kojoj je papagaj dobio ime? Na stranicama knjige sledimo niz jednostavnih i dirljivih slika koje ilustruju nežnu vezu dveju prijateljica koje su zajedno provele detinjstvo i mladost: njihovo otkrivanje poezije, muzike i žara mladalačkih nadanja. Na životnom zalasku Anselma shvata da su najintenzivniji momenti njenog života bili oni koje je provela sa svojom prerano umrlom prijateljicom i da je Luizita bila jedina osoba za koju je bila zaista vezana.
Knjiga je posvećena „svim učiteljicama koje su vaspitale (odgojile) Italiju i svima onima koje, bez obzira na sve, nastavljaju to da rade".
Snežana Simić
[objavljeno: 12/04/2008]
