Izvor: Politika, 15.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Identitet i kalkulacije
Stiče se utisak da je stav EU i Vašingtona prema Kosovu i Metohiji pod uticajem ideja koje je Robert Kuper detaljno razradio u knjizi "Lomljenje nacija" (The Breaking of Nations, Grove Press, 2003). Kuper, generalni direktor za spoljne i političko-vojne poslove pri Generalnom sekretarijatu Saveta EU i nekadašnji specijalni spoljnopolitički savetnik Tonija Blera, podseća da države imaju tri instrumenta za vođenje spoljne politike: reči, novac, i fizičku silu. Rečima se ubeđuje, novcem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potkupljuje, a fizičkom silom primorava. Novac i sila često imaju samo kratkotrajan uticaj na protivnika. Prestanak primene sile ili novca često povlači i prekid uticaja. Da bi spoljna politika imala dugotrajan uticaj protivniku se mora ponuditi alternativna vizija sveta. Takva vizija, Kuper piše, pretpostavlja budućnost u kojoj će protivnik imati pravo glasa u svetskom sistemu, mesto za stolom, ravnopravan status i prava.
Sličnost između Kuperovih ideja i strategije Zapada prema Srbiji je očigledna. Vašington i Brisel su smatrali da će se Beograd dobrovoljno odreći suvereniteta nad Kosovom i Metohijom kako bi Srbija bila uključena u evro-atlantsku zajednicu. To je bila pogrešna procena. Ne samo da je Beograd odbio implicitan predlog već je i Moskva potegla pitanje presedana ukoliko se KiM prizna bez saglasnosti Beograda. Postalo je očigledno da se problem Kosmeta ne rešava već komplikuje sa potencijalno ozbiljnim posledicama na regionalnu stabilnost, međunarodno pravo, i težnju EU za koherentnom spoljnom i bezbednosnom politikom. Pošto nije bilo plana B, mandat za nastavak pregovora dat je trojci specijalnih izaslanika iz EU, Rusije, i SAD.
Mala je verovatnoća da će "trojka" pronaći rešenje ukoliko Vašington i Brisel ne shvate zašto je Beograd odbio prvobitni plan. Ne moraju tragati mnogo za odgovorom. Kuper ga nudi. Zapadna strategija nije uzela u obzir ulogu koju identitet ima pri donošenju ključnih istorijskih odluka. Kuper podseća da su političke odluke o pitanjima od istorijskog značaja za jednu državu često izraz identiteta, a ne rezultat kalkulacije dobiti i troškova. Takve odluke su ujedno odluke o cilju kao i o metodu postizanja cilja. Kuper tvrdi da su to odluke kojima se definišu interesi, a ne odluke koje su rukovođene interesima. Odlučuje se o vrsti sveta u kojem želite da živite i o vrsti države u kojoj želite da živite, zaključuje on.
Beograd želi da zadrži meru suvereniteta nad KiM koja je vrlo blizu davanja pune nezavisnosti pokrajini. To je tanak i zajednički (thin and shared) koncept suvereniteta. To je tanak suverenitet zato što bi Beograd bio odgovoran samo za kontrolu granica i spoljnu politiku. To je ujedno i zajednički koncept suvereniteta zato što bi u spoljnim poslovima Priština bila direktno zastupljena u međunarodnim finansijskim organizacijama i zato što bi EU i Beograd zajednički kontrolisali međunarodne granice Kosova i Metohije. Konačno, Beograd i Priština bi delili odgovornost za status nealbanskih zajednica na KiM.
Pregovaračka pozicija Beograda ukazuje da Srbija menja svoju političku kulturu koju od devetnaestog veka karakteriše težnja ka državnoj centralizaciji. Koncept tankog i zajedničkog suvereniteta nad Kosmetom je, između ostalog, priznanje da se sada ne definiše samo identitet Srbije već i da Priština definiše albanski identitet.
Šta činiti sada? Kuper nudi odgovor i na ovo pitanje. Dok god se rešenje određenog konflikta ne pronađe, preporučuje on, mnogo je bolje nastaviti razgovore kako bi sam proces pregovaranja svima bio izgovor za nadu i čekanje nego pogoršati situaciju preuranjenim delanjem. Spoljni pritisak često izazove dodatno zatvaranje redova, čime se samo otežava postizanje kompromisa. Čini se da je Kuper u pravu. Nedavno su se pojedini članovi vladajuće koalicije udaljili od politike pridruživanja NATO-u.
Dok proces pregovaranja traje tekuće stanje na KiM trebalo bi smatrati merom jačanja uzajamnog poverenja. Kosmetsko javno mnjenje će ovo prihvatiti ukoliko se političari u Prištini i Vašingtonu iskreno posvete mirnom pregovaračkom procesu.
Ukoliko se Beogradu i Prištini omoguće adekvatni pregovarački uslovi, nema razloga sumnjati da oni mogu pronaći modus vivendi. S obzirom na to da obe strane žele da se priključe EU, onda obe strane moraju razumeti da u EU nema ekskluzivnog suvereniteta. Beograd je izgleda prihvatio ovu realnost. S vremenom, to isto će učiniti i Priština.
profesor na Whitehead školi za diplomatiju i međunarodne odnose, SAD
[objavljeno: ]
