Izvor: Kurir, 01.Okt.2010, 07:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IZMEĐU BLOKA I REBARA
Politika je strast niže vrste, a kao zanimanje - nečasnije od trgovačkog“, kaže Dobrica Ćosić. „Narod i voda uvek nađu put!“
Dragutin Kovijanić, sličan ispiračima zlata na Peku, putovao je kroz golemo Ćosićevo delo i ispirao zlato. One misli za koje je smatrao da ih treba istaći sabrao je u knjizi „Tako je govorio Dobrica“, svojevrsnu antologiju. Knjigu je objavilo Srpsko nacionalno veće Crne Gore.
Bila je to prilika da se sretnu sede srpske glave onih >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << koji su pre mnogo godina došli u Beograd. Karijere su se u Beogradu pravile napadima na Ćosića, a ne odbranama njegovog dela. O knjizi su govorili Slavenko Terzić i Vladeta Jerotić. U Ruskom domu sastali se Srbi iz Crne Gore da pozdrave pisca koji se najviše bavio sudbinom srpskog naroda. Teško da će se skoro na promociji neke knjige okupiti toliko ljudi.
A dok je igrana utakmica Partizan - Arsenal, otvorena je izložba crteža Dragana Lubarde u Kolarcu. Prošlo je mnogo godina od poslednje Lubardine izložbe. Kada sam kao mlad pisac lutao s Draganom Lubardom po beogradskim noćnim kafanama, naučio sam od njega jednu, samo jednu malu misao: „Između bloka i rebara nema mesta ni za koga.“
Kada sam u Prištini proveo 2000. godinu, tri puta po petnaest dana, jedina veza sa svetom bio nam je telefon Dragana Lubarde. Po celu noć nam je govorio. Ne tešio. Govorio nam je Lubarda. Ulice Prištine bile su pokrivene usmrdelim mesom. Iz zamrzivača su bacali meso direktno na ulicu. Sve meso sem piletine. Bojali su se svinjskog.
Dok su pucali na Srbe bez kazne, provaljivali u stanove, Dragan Lubarda nam je držao predavanja o tome šta je crta. Telefon je božanska naprava. To sam tek tada shvatio. Da nije bilo telefona i Lubarde, koji je dolazio sa svih strana, teško da bismo izdržali. „Budite lepi“, govorio je profesor. U novinama i na televiziji nema mesta za ovakve događaje. Zato o njima i pišem.
Isečeni su telefoni u Gračanici. Ne može se pozvati Hitna pomoć. Usamljeni pored gluvih telefona starci sanjaju decu i unučad, koji su negde daleko u Srbiji, Australiji i Norveškoj. Šta na Kosovu znači telefon, to znaju samo oni koji su živeli na tom amputiranom delu Srbije. Bez telefona nisu u mogućnosti da pozovu Kfor ako udare Arnauti, da čuju glas unuka kog možda nikad neće videti.
Koga briga za Ćosića i Lubardu u zemlji koja se raspada? U zemlji koja je u haosu. Štrajkovi su u Portugalu, Rumuniji, Španiji, Grčkoj, Engleskoj, Sloveniji i Belgiji. Evropa nema prava na izlazak iz krize. Koliko je potrebno da se ti štrajkovi preliju i kod nas? Sve imamo, samo nam još štrajkovi fale.
Broj posetilaca kontejnera u predgrađu se udvostručio. I to ne rade samo oni na koje smo navikli. Došli su i siromasi u kraj u kom ih ne poznaju da potraže ostatke hrane u kontejnerima. U Beogradu. U Srbiji. U Evropi. Pogledaju levo i desno da se uvere da li ih neko gleda, a onda zavuku ruku u smetlište.
Približava se jesen. Treba prezimiti. Jesen je, a miriše na varljivo leto ‘68, kada su štrajkovi počeli da se prelivaju. Jedna od igranki koju je CIA smestila okupiranoj Evropi spremajući je za „milting pot“.
