Izvor: Politika, 25.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IZGUBLJENA NEVINOST
Najstarija je neistina u sportu da se igra i politika ne mešaju. Mešaju se i te kako, i samo naivni pokušavaju da nas razuvere.
Da nema politike ne bi bilo Olimpijskih igara, ne bi bilo izliva patriotizma, zastava i himni, ne bi bilo sukoba ideoloških, ekonomskih i drugih sistema verovanja. Uostalom, zar politika nije najlukrativniji sport?
Olimpijade su prevelike da bi bile apolitične, pa su Igre nove ere davno izgubile nevinost. Još 1906, tokom rane verzije događaja, u Atini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je policija ubila tri politička demonstranta. U Meksiku 1968. stradale su stotine. Hitler je Igre u Berlinu 1936. koristio za promociju nacizma. Minhen je 1972. bio pozornica krvavog terorizma.
Američki bojkot Olimpijade u Moskvi 1980. bio je čista politika zbog sovjetske invazije na Avganistan. Kao i odbijanje sovjetskog bloka da se takmiči na narednim Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. Nisu Grci na poslednjoj Olimpijadi zviždali Amerikancima zbog sporta, već zbog politike. A kada SAD Kubancima ne dopuste učešće na Svetskom bejzbol klasiku onda je i to destilisana politika.
Primera ima sijaset. Suviše često Igra nije samo igra. Tačno je da su stari Grci prekidali neprijateljstva u vreme olimpijskih igara, ali savremeni svet pokazuje da je sport nastavak politike drugim sredstvima, da parafraziram teoretičara rata Karla fon Klauzevica.
Kada u vazduhu lebde krupna pitanja, posebno u trenucima krize, sport je nezaobilazni instrument političkog vojevanja. Recimo oko Kosova. "Ovde je igra stvarno rat", pisao je svojevremeno "Kriščen sajens monitor" o košarci na Kosmetu.
Čitam da nepriznati košarkaški savez Kosova traži članstvo u FIBA. Tvrde da su slabi izgledi da u tome uspeju na sastanku u Madridu 2. marta, barem dok UN ne donesu rezoluciju o konačnom statusu južne pokrajine.
Šta ćemo, međutim, sa nekim drugim sportovima? Kako stvari zasad stoje, iako nije nezavisno, Kosovo je dobilo članstvo u svetskoj rukometnoj i stonoteniskoj organizaciji jer tamo ne važi pravilo "jedna država – jedan savez".
Kako ćemo odgovoriti na komplikovani rebus kada nemamo stav? Slučaj sa rukometašima to potvrđuje. Jedne smo izbacili iz Evrope tražeći da ne igraju protiv kosovskog tima, drugima smo progledali kroz prste. Tim Kikinde je na preporuku vlade odbio da igra sa kosovskim Vlaznimijem. Kažnjen je dvogodišnjom suspenzijom. Niška Naisa bolje je prošla iako je izvukla isti tim iz Đakovice.
Kako ćemo reagovati kada stonoteniserska reprezentacija Kosova dođe na prvenstvo u Beograd? Manje je važno što oni najavljuju nastup pod zastavom međunarodne federacije ili UN. Sam dolazak je politička bekhend paralela, drop-šot za snage reda, volej publici.
Ako ih ne primimo, preti nam odstranjivanje iz svetske federacije i dugotrajno uvaljivanje u izolaciju. Ako ih primimo, to je pucanj u noge političkim stavovima. Vraški komplikovano. A stav nemamo. Kao ni ministra za sport (imam kandidata) koji bi mogao da pomogne da izbegnemo neugodnosti.
Nije ovo prvi put da se Kosovo upliće u međunarodni sport. Kada je pukla jugoslovenska kriza, našim fudbalerima su 1992. zatvorena vrata Evropskog prvenstva. Setimo se 1998. kada je – zbog Kosova – otkazana fudbalska utakmica protiv Irske u Beogradu i kada su Englezi povukli poziv za prijateljski meč.
Septembra 2001. tri ruske sportske federacije – rvačka, bokserska i odbojkaška – morale su da otkažu turneju po SAD zbog Kosova. Američka ambasada u Moskvi prestala je da izdaje vize posle početka bombardovanja Jugoslavije.
Tokom one spektakularne tuče prošlog juna na košarkaškom derbiju Crvene zvezde i Partizana navijači su policiji vikali "Idite na Kosovo". Nešto kasnije, fudbalski klub Zvezda kažnjen je sa 30.000 švajcarskih franaka najviše zbog transparenta "Kosovo = Srbija". UEFA strogo zabranjuje isticanje poruka političkog sadržaja.
Zašto na sve ovo podsećam? Zato što je kosovski problem suviše ozbiljan i multidisciplinaran da bi bio prepušten samo političarima. Sport je samo još jedna njegova dimenzija, a nemam utisak da znamo kako ćemo se ponašati u situacijama koje nas čekaju.
Da li je na prvom mestu politika ili duh sporta? Da li sportisti treba da propuštaju takmičenja za koja se pripremaju kada im to kažu političari? Da li ih treba kažnjavati za ono što čine ili ne čine političari? Šta raditi kada se sport nađe na bespuću zbog politizovanih incidenata koji ga prate? Da li sportisti zaslužuju da rade ono što vole umesto da pobeđuju ili gube u bitkama gde svi gube?
Ako je za utehu, odvajanje politike i religije pokazalo se jednostavnijim od odvajanja politike i sporta. Možemo samo da konstatujemo da je, zbog upliva politike, fer-plej sve više deficitarna roba u oblasti u kojoj je nastao – u sportu.
U mnogim sportovima propratni rituali zaista stvaraju utisak rata drugim sredstvima. Uostalom, geopolitika fudbala je 1969. dovela i do pravog rata Hondurasa i Salvadora.
Tokom finala azijskog fudbalskog kupa 2004, u kome su se sastali Kina i Japan, kineski navijači nosili su japanske uniforme iz tridesetih godina prošlog veka kako bi iskazali svoje neprijateljstvo. Drugi su mahali plakatima sa brojem "300.000" – podsećanjem na broj Kineza koje su Japanci ubili 1937.
Kada je pre dve godine izbila afera sa Lensom Armstrongom, sedmostrukim pobednikom Tur de Fransa, retki je nisu stavljali u kontekst američko-francuskih sukoba povodom iračkog rata.
Kriket, taj zaštitni znak Britanije, nabijen je politikom jer ga jedino igraju članice Komonvelta pritisnute odnosom obožavanja-mržnje prema bivšoj metropoli. Neki engleski igrači odbijaju da putuju u Zimbabve jer su zabrinuti za tamošnje stanje ljudskih prava.
Mogu li sportisti da donose takve moralno-političke odluke? Jedni su protiv. Drugi podsećaju da su sportske sankcije Južnoj Africi svojevremeno doprinele padu režima aparthejda?
Postoji li veza između sporta i duha nacionalizma i militarizma? U srednjem veku sport je u Engleskoj regularno zabranjivan jer je išao na štetu vojne obuke. Tek posle francuskog poraza od Bizmarkove Nemačke, baron Pjer de Kuberten predstavio je novu viziju sporta koji više od zamorno dugih govora ili međunarodnih rezolucija može da doprinese zbližavanju.
Pošto su se kvalifikovali za svetsko prvenstvo, fudbaleri Obale Slonovače angažovali su se oko prestanka građanskog rata. Bivši predsednik FIFA Žoao Avelanž sanjao je o meču Izraelaca i Palestinaca. Indija i Pakistan, arherivali sa Potkontinenta, redovno igraju kriket.
Jedno je sigurno: sport pomaže nacijama da spoznaju da druge nacije nisu demoni već ljudi kao i oni. Kada se sukobi okončaju, sport je taj koji uspostavlja veze. Što je najčešće – politička odluka.
[objavljeno: ]
