Izvor: Kurir, 11.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IZBA JOVANOVA
U kućici kroz čiji plafon se vidi nebo, bez struje i vode, život nedostojan čoveka provode Jovan Dražević i njegove sestre Čedina i Borka
GORNJI MILANOVAC - U Drenovi, selu udaljenom dvadesetak kilometara od Gornjeg Milanovca do koga se ovih dana može doći samo jakim terenskim vozilima, u zavejanom nakrivljenom kućerku živi Jovan Dražević (78) i njegove sestre Čedina (72) i Borka (64). Zapravo, kućica Draževića danas, na početku dvadeset prvog veka, više podseća >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << na izbu iz nekog od ranijih vekova u kojoj caruju nemaština, bolest, hladnoća, tama, beznađe, jad i čemer. Spolja kućerak i liči na nešto gde bi se za, ne daj bože, i moglo stanovati neko vreme, ali unutrašnjost je nešto što stvara neizbrisivu sliku za sva vremena i koju je rečima veoma teško dočarati.
Na ispucalim vratima kuće Draževića brava je otpala verovatno pre pola veka, ako je uopšte brava ikada i postojala. Sa spoljne strane, vrata se zatvaraju kanapom i ekserom, a sa unutrašnje strane drvenom rezom. U jednoj jedinoj prostoriji koja predstavlja dom Draževića smešten je davno dotrajao šporet, jedna stolica, sto prekriven svim i svačim, nekoliko ramova sa slikama prekrivenim garežom, sijalica koja više od decenije nije upaljena jer im je isključena struja, gomila starih stvari i dva kreveta - u jednom spavaju nepokretna Čedina i Borka, a u drugom Jovan. Iznad mesta gde spava Jovan već davno je otpao plafon, a na Jovanovom krevetu još uvek se vidi gomila snega koji je navejao još pre desetak dana.
- Nekada je naša kuća bila jaka, ali, eto, vreme čini svoje. U ovoj kući je rođen naš stric Dragomir Dražević, narodni heroj i njegova tri sina - Branko, Miloš i Dušan koji su, kao i stric Dragomir, poginuli u vreme drugog rata. Mi smo ostali ovde i niko se iz kuće nije niti ženio niti udavao. I ranije smo živeli u nemaštini, ali sada je najgore. Pre šest-sedam meseci šlogirala nam se sestra Čedina, nepokretna je i ne može da brine sama o sebi. Mesečno primamo nekakvu pomoć od 5.000 dinara, a za lekove i za pelene za nju nam treba oko 6.000 dinara. Tražili smo na ime te njene bolesti pomoć, ali niti nas ko čuje, niti nas vidi - priča u cugu Borka Draževič. Ona dodaje da u kući imaju nešto malo brašna, malo šećera i ulja, nekoliko sveća i to je sve.
- Onomad smo obeležili Sv. Nikolu, našu krsnu slavu, i jedva se našlo novca za slavsku sveću - eto, dokle je došlo. Struja nam je isključena još pre sedam godina zbog neplaćanja računa i nikada nam više nije prikačena. Jeste, bilo je ljudi koji su hteli da nam pomognu, da nam se napravi neka pristojniju kuća i od opštine je bilo nekih para za to, ali od toga nije bilo ništa. Kuće nema, a nema ni para - navodi naša sagovornica dodajući da nije sigurna ali da se u selu priča kako je mesna zajednica od tih para radila nešto na kapeli na seoskom groblju.
Eto, kaže Borka, došlo je vreme da su pokojnici možda važniji od živih ljudi.[ antrfile ]
MIŠLJENJA PODELJENA
U selu su podeljena mišljenja oko kuće Draževića u kojoj se više životari no što se živi. Neki misle da su Draževići sami krivi što žive u takvim uslovima jer su, tvrde, svojevremeno odbijali da im se pomogne, da im se napravi kuća i da se reši problem sa strujom, dok su drugi sigurni da je greota i od Boga i od naroda da njihove komšije žive životom nedostojnim čoveka. U svakom slučaju, bili oni krivi ili ne, sasvim sigurno je da je vreme da su u život Draževića umešaju i državne institucije zadužene za rešavanje socijalnih problema u društvu, pa makar taj problem bio i u Drenovi, koja je daleko i od očiju i od puteva.
