Izvor: Politika, 04.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ISTINE POD RUŠEVINAMA
U ratovima morate da razumete ljude na način koji je na granici simpatija. Da biste bili fer, morate da razumete i onu drugu stranu. Intimnost bez razumevanja postaje lojalnost. Razumevanje bez intime vodi u banalnost
BERGEN, NORVEŠKA – Od Sarajeva 1914. do Bagdada 2006. izveštavanje iz ratova je jedan od temelja spoljnopolitičkog novinarstva. Smrt, razaranje, miris eksploziva. I adrenalin koji ratne izveštače čini posebnim.
Kada vidite stotine ljudi kako uspaničeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokušavaju da pobegnu sa nekog mesta, i desetine ludaka koji isto tako uspaničeno pokušavaju da se domognu tog mesta – znajte da su ovi poslednji novinari.
Dakle, sa kakvim se teškoćama susreću ratni reporteri pokušavajući da razaberu suštinu sukoba, da rasvetle njegove motive, da razbiju predrasude – i sve to u okruženju nabijenom agresivnošću i ubeđenjem da je istina samo na jednoj strani fronta. Kako sukobljeni akteri gledaju na njihov rad?
Kolege sa norveške TV2 pozvale su me u ovu pitoresknu hanzijatsku luku u predvorju fjordova na raspravu o temi koja u ovim vremenima globalne medijske prepovezanosti umnogome određuje naše percepcije o ljudima i zemljama. Ovo što sledi je ono što sam rekao.
U današnjem svetu sve više medija pokazuje želju ne samo da se bavi izveštavanjem o međunarodnim događajima, već i da na njih utiče. Tako su novinari, uz političare, sve skloniji mišljenju da iako uloga medija nije definisana, oni ipak imaju ključnu ulogu u menadžmentu konflikta, ili njegovoj prevenciji.
Ta uloga je u novoj generaciji regionalnih konflikata i sukoba unutar pojedinih zemalja ambivalentna, nejasna i problematično konstruisana jer priroda konflikta je takva da bi političari, diplomate ili vojnici da što pre saopšte presudu. Njihova instant analiza uloge medija često je površna.
S druge strane, za žaljenje je što savremena tehnologija koja omogućava izveštavanje iz ratnih zona nije uvek propraćena kvalitativnim poboljšanjem novinarstva ili protoka informacija. Previše je oslanjanja na informacije iz druge ili treće ruke. Slika koju tada dobijamo nije ni verodostojna ni pouzdana, mada je emotivni efekat koji ona ostavlja na javnost veoma dubok.
Uprkos uverenju mnogih novinara da njihov posao ostvaruje moćan utisak, političari i zvaničnici instinktivno u to sumnjaju. "U složenim konfliktima, novinari teško da u okvirima u kojima funkcionišu mogu da sklope balansiran portret koji na odgovarajući način reprezentuje sve faktore konflikta", potvrđuje ovaj stav bivši britanski ministar Malkolm Rifkind.
Njegova analiza je u nekim slučajevima tačna. Reporter na terenu nije u stanju da razazna sve što bi hteo. Iz nehata, neobaveštenosti ili neznanja, mada ima i dirigovanih grešaka. Britanska reporterka morala je da prizna da neke stvari u njenom izveštavanju o prvim danima genocida u Ruandi 1994. nisu bile tačne.
Nekada smo i manipulisani. Pamtim epizodu iz Prvog zalivskog rata. Svet je brujao o tome kako Iračani isključuju inkubatore kuvajtskim bebama. Poslao sam izveštaj mada mi je storija bila sumnjiva. Posle godinu dana saznali smo da je priča bila isfabrikovana. Kasno. Željeni efekat je ostvaren. Pamtimo Markale ili Račak. Ili bacanje srpske dece lavovima u sarajevskom zoo-vrtu.
Novinare koji rizikuju svoje živote teško je ubediti da faktor mediji direktno ne utiče na politiku, a ukoliko ne, onda bi svakako trebalo. Martin Bel, bivši izveštač Bi-Bi-Sija, žalio se da su ratovi koje je pokrivao bili rezultat promašenih politika ili diplomatija.
"Rat u Bosni ostavio me je u ubeđenju da je spoljna politika zasnovana samo na nacionalnom interesu – bez ikakvih principa – ne samo nemoralna već i neefikasna". Pre nego što će napustiti novinarstvo da bi otišao u poslanike, Bel je promovisao "posvećeno novinarstvo".
Mnoge kolege su protiv ovakvog koncepta, mada plasiraju tezu da se bez TV snimaka ratnih razaranja ili humanitarnih katastrofa one i ne bi pojavile na radarima vlasti i da bi ostale ignorisane u svetu.
Ali, postaviti konflikt na radarski ekran vlade nije isto što i primorati vladu da nešto učini. Američka definicija "vitalnog" ili "nacionalnog interesa" Vašingtonu je dovoljna da konflikt tumači kako želi. Drugi se oko toga malo razlikuju.
Šta onda da radi ratni reporter? Pokušava da se pridržava sopstvenih profesionalnih i moralnih normi. Svakako, iako to znači naletanje na mnoštvo zapreka.
Kada ovih dana u Srbiji jedna TV stanica otkriva šta se sve radilo tokom naših minulih ratova, konstatujem kao i drugi koliko je toliko toga prikrivano. Mediji su bili u funkciji formatizacije nacionalističke misli.
Što su zemlje nerazvijenije, manje veruju svojim vladama a više medijima. Vlade su toga svesne. Po jednom nedavnom ispitivanju, u Nigeriji 88 odsto ljudi veruje informacijama koje je dobilo putem medija, pre svega TV. U Indoneziji 86, Indiji 82, Egiptu 74 procenta. Nasuprot tome, samo 59 odsto Amerikanaca veruje svojim medijima a procenat se spušta na 47 u Britaniji.
Prisećam se Bosne. Tri puta sam tamo odlazio tokom ratnih godina kao neko na koga je Politika potrošila desetine hiljada dolara da bi izveštavao iz konfliktnih zona po svetu. Nisam se obazirao na propagandu lokalnih komandančića. Radio sam sa željom da čitaoci saznaju što više. Onda mi se javio lično general Ratko Mladić: "Da te više nisam video u Bosni".
Pokazuje se da, sa izuzetkom retkih trenutaka političkog vakuuma, akteri ratova i izveštači ratova imaju različit stav. Nije bitno da li je to Čečenija ili Burundi, zemlja bez strateške važnosti bilo kome. Tako sučeljeni, često smo u prilici da vodimo sopstvene mini-ratove jer postoji jedno nepisano pravilo: ono što radimo nekome se svakako neće dopasti.
Svojevremeno sam pisao iz Hebrona. Ovaj grad na Zapadnoj obali danas gotovo isključivo naseljavaju Palestinci. Pre 1929, pre velikog masakra Jevreja, bilo je drukčije. Pomenuo sam ovaj istorijski podatak jer nema konflikta bez njegove istorije. Palestinci neko vreme nisu hteli da me vide. Da, rekli su kasnije, masakr je bio, ali davno. Zašto je morao da bude pomenut?
Godinama kasnije, tokom letošnjeg rata u Libanu, pisao sam o sistematskom razaranju južnih predgrađa Bejruta kritikujući izraelsku prekomernu upotrebu sile. Izraelska ambasadorka bila je ljuta. Da, to se dogodilo, ali zašto niste pisali o kaćušama na Haifu?
Zašto? Zato što ne mogu da budem na dve strane fronta u isto vreme. Ne mogu da budem "gost Hezbolaha", kako je glasila cinična opaska diplomate, i "gost cionista", kako bi istom dozom ironije mogao da uzvrati neko u Libanu. Polazim od toga da svaki front nosi neke svoje istine.
Ono što su tokom rata govorili u Bagdadu sigurno nisu u Teheranu. Ono što su propovedali u Kandaharu nema veze sa izjavama iz Vašingtona. To je logično, ali logika je – posle istine – najčešća žrtva ratova. Ozbiljan deficit racionalnosti je prva pratilja posla ratnih izveštača.
Ukoliko želite balans informisanosti, onda morate da imate ljude na obe strane koji će pod ruševinama pokušati da pronađu ono što je najbliže istini. Da je detektuju po minskom polju crno-belih propagandnih izjava. Da izbegnu zamke koje su još opasnije u građanskim ratovima.
Možemo li da budemo objektivni? Do kraja svakako ne. U ratovima morate da razumete ljude na način koji je na granici simpatija. Da biste bili fer, morate da razumete i onu drugu stranu. Intimnost bez razumevanja postaje lojalnost. Razumevanje bez intime vodi u banalnost.
Gde je taj zlatni presek koji lojalnost odvaja od banalnosti? Ne mogu da kažem. To je individualno. Nema preciznih pravila. I ratni izveštači su ljudska bića.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
