Izvor: Politika, 01.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ISPOVEST NA MALTI
Poraz i pobeda u rukavicama O sudbini SSSR odlučeno je decembra 1989. na Malti. Ponesen idealizmom ujedinjenja Rusije i Zapada u "svet bez konfrontacija" – Gorbačov, koji je na Maltu došao zbog pregovora s predsednikom Bušom (starijim), izgubio je u jednom trenutku kompas diplomate i, pod utiskom atmosfere "prijateljskog razumevanja", skliznuo je u dočaravanje svog univerzuma dobre volje i čovečanstva oslobođenog ratovanja.
Govorio je o "apsurdu" ideološkog sučeljavanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa Sjedinjenim Državama. Nastojeći da pokaže da je on lično taj svoj Rubikon već prešao, zaprepastio je Buša izjavom da Moskva, ne samo što u Vašingtonu ne vidi više neprijatelja, već smatra da je prisustvo američkih trupa u Evropi – doprinos globalnoj stabilnosti.
Amerikanci su bili zatečeni, ali su se snašli. Nije im bilo jasno zbog čega Rusi izbacuju na sto sve odjednom, i uz to, još i ne traže garancije.
Razgovor Buša i Gorbačova produžen je nasamo, dobijajući (kako se Gorbačovu učinilo) "skoro filozofske dimenzije".
Razumevanje dvojice bilo je potpuno, ali preostala je (navode tadašnji saradnici sovjetskog lidera) jedna "terminološka" nesaglasnost. Govoreći o svom viđenju demokratije, ljudskih prava i vladavine zakona, Gorbačov je sve vreme pominjao "pobedu univerzalnih vrednosti". Predsednik Buš je, naprotiv, imao drugačiju definiciju. On je govorio o "pobedi zapadnih vrednosti".
Svaka politika ima svoj simbol, napisao je jednim sasvim drugim povodom, govoreći o sukobu Miloševića sa Zapadom, odnosno o Miloševićevom kobnom nerazumevanju simbola politike Zapada (značaja opredeljenosti Beograda u kritičnom trenutku za demokratiju) , publicista dr Đorđe Jončić. Kao jedan takav simbol, "pobeda zapadnih vrednosti" podrazumevala je poraz Sovjeta u hladnom ratu.
Elokventni Gorbačov svog sagovornika nije razumeo. Buš nije "filozofirao". "Vrednosti" čiju je pobedu on pominjao, nikako nisu podrazumevale ideal pacifizma i altruizam Zapada, ono do čega se, kako je Gorbačov pogrešno verovao, doseže samim tim što će Sovjetski Savez položiti oružje.
Težina ovog naknadnog razjašnjavanja šta je šta svalila se na Gorbačova nepune dve godine kasnije, kada se 1991. tokom samita Grupe 7 u Londonu, obreo u kuloarima foruma zapadnih industrijskih sila, kao prosjak. Molio je sto milijardi dolara "Maršalove" pomoći Rusiji, posrnuloj u bedu.
U Engleskoj, sovjetski vođa se sastao sa svakim od šefova Zapada pojedinačno, ali ovi gotovo da nisu razumeli o čemu on više priča. Zar Gorbačov nije sam potpisao poraz Rusije u hladnom ratu? Njegova zemlja deli sudbinu poraženog. Drugim rečima, posle Malte, Moskva nije više imala u rukama nijednu kartu.
Taj nauk, da je spoljna politika rat mirnim sredstvima, i da se u njoj ili pobeđuje ili kapitulira, a da se u međuvremenu nečim uvek trguje, izvukao je Jeljcin – uspevši konačno da se stolu G7 prinese i stolica Rusije. Priključenje Rusije dopušteno je na samitu u Napulju 1994, u nastojanju Klintona da, u godinama kritičnim za Balkan, pridobije Jeljcina za politiku Zapada.
Napuljski forum obeležen je kao "G7 plus 1", a Moskvi je odobreno da učestvuje, ali samo u političkim diskusijama "sedmorice" (Francuske, Britanije, Nemačke, Italije, Japana, Kanade i SAD).
Prvi put, Rusija je ravnopravno tretirana tokom samita u Denveru 1997. godine – u zamenu za pristanak Moskve na proboj NATO u prostor bivših sovjetskih satelita, učlanjivanjem baltičkih država i Poljske, koje je bilo u toku. I tek je samit 1998. u Birmingemu krunisan preimenovanjem foruma u
Grupu 8.
Ovog leta, domaćinstvo sastanka lidera (15. jula u Sankt Peterburgu) prvi put je povereno Moskvi, uz Putinov argument o spremnosti Rusije da garantuje "energetsku bezbednost" Zapada. Međutim, priprema za taj događaj ne ide glatko. Godina ruskog predsedavanja početa je pritiskom pojedinih krugova u Americi da se članstvo Rusije u G8, ponuđeno "kao šargarepa" sada eventualno iskoristi i kao "štap" – zbog dirigovanja Kremlja u ekonomiji i tobožnjeg potiskivanja demokratije.
Reč je o otporu Moskve prodoru NATO u Ukrajinu i na Kavkaz.
Parolu ovog pokreta "protiv" lansirao je američki senator Mek Kejn, pozivajući Evropljane da u Sankt Peterburgu počnu rečenicom: "Vladimire, Vi na samitu G8 niste dobrodošli!"
Jedna grupa Saveta SAD za spoljnopolitičke odnose založila se za oživljavanje G7 unutar G8, tako da od foruma u kojem je Rusija ostane ljuštura, a da se odluke vrate samo Zapadu.
Ipak, za razliku od Gorbačova, utisak je da Putin ovog puta nije bez karata. I mogućno je da će se u Sankt Peterburgu to i potvrditi.
Petar Popović
[objavljeno: ]
