Izvor: Politika, 07.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
INTERVENCIONISTI
Prerano je govoriti do koje će mere nemilosrdno uzvraćanje armije suzbiti revolt budističkih sveštenika i njihovih prodemokratskih saveznika u Mjanmaru, ali događaji u bivšoj Burmi obnovili su debatu oko uloge međunarodne zajednice u takvim okolnostima.
Definisano u najširim crtama, postoje dve škole mišljenja. Bavim se prvom, koja pripada koaliciji intervencionista čije je geslo "nešto oko toga moramo da učinimo".
Rezon ove škole je da, u svetu koji je prepovezan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao nikad do sada, ozbiljne protuberance u bilo kojoj zemlji prete da se prenesu na druge i tako zaprete svima.
Kao što se, povodom Kosmeta, strahuje od destabilizacije regiona i efekata "presedana" na širokom potezu od Papue preko Kurdistana i Zakavkazja do Zapadne Sahare i Baskije, tako i kriza u Mjanmaru može da stvori stotine hiljada izbeglica čije bi prekogranično prelivanje ugrozilo jugoistok Azije. Na stranu mogućnost opšteg haosa i serije paralelnih ratova između pobunjeničkih plemena koji bi zakačili Kinu, Tajland i Indiju.
Stožerna ideja intervencionista da postoji "obaveza" da se nacije zaštite od sopstvenih tirana stara je koliko i istorija. Velike imperije nisu propuštale priliku da se umešaju u dinastičke borbe, građanske ratove, krize ili pobune.
Tako je od vremena Grka, Persijanaca i Rimljana. Koristeći ovo opravdanje, države jugoistočne Evrope menjale su vlasnike između Osmanskog i Habzburškog carstva. Španski građanski rat zaokružio je dve velike koalicije. Američka intervencija u Vijetnamu krenula je kao zaštita režima u Sajgonu naspram Sovjeta i Kineza.
Britanci, Francuzi i Izraelci su 1956. "nešto morali da učine" povodom nacionalizacije Sueckog kanala. Amerikanci su se osetili prozvanim u Čileu. Sovjeti su se upleli u Avganistan braneći komunističke klijente, kao što je Vašington u taj rat ušao na strani antisovjetskih mudžahedina.
Problem je što su pristalice intervencionističke doktrine teško ostvarivale konsenzus oko toga šta je "to" što treba da učine. Kako bi se povodi intervencije približavali UN i međunarodnom pravu, tako bi saglasnost postajala teže ostvariva.
Oni na liberalnoj levici veruju da se intervencije odnose samo na režime koji su po njihovoj proceni desničarski i reakcionarni. Kritikovali su pomoć SAD antikomunistima u Nikaragvi i Salvadoru, a opravdavali Kubu koja je slala trupe da se bore protiv prozapadnih režima po Africi. Sadama Huseina je, prema procenama liberala, bilo plemenito oboriti u vreme rata sa Iranom, dok je bio instrument zapadnog imperijalizma, a ne kada je Iračanin postao šampion antizapadnjaštva.
Nedostatak opštih normi značio je individualne akcije. Tanzanijske trupe upale su u Ugandu i uništile režim Idi Amina bez dozvole Svetske organizacije. Tek kada je vijetnamska armija umarširala u Pnom Pen raspala se ubilačka vlast Crvenih Kmera.
Deo intervencionista insistira da njihove akcije imaju pokriće UN koje su zaista napravile istorijski zaokret. Od odbrane principa neintervencije u poslove drugih država, sem u slučaju agresija, na Istočnoj reci se, posebno posle zakasnele akcije da se izbegne masakr u Ruandi, odomaćio princip da, ukoliko vlade posrnu po pitanju "odgovornosti zaštite" svojih državljana, UN mogu da stupe u akciju.
Primeri Sijera Leonea, Liberije ili Bosne pokazuju da je deus ex machina stranih trupa spasao narode produženog razaranja. Ili, kao na Istočnom Timoru, doneo političko rešenje.
Praksa ipak pokazuje da, zahvaljujući fluidnosti međunarodnog prava, mnoge intervencije i dalje prolaze bez globalnog mandata. Kodeks za spoljne intervencije nije stvoren još od vremena kada Liga naroda nije uspela da spreči italijanski pohod na Abisiniju.
Bivši britanski premijer Toni Bler je u vreme kosovske krize pokušao sa definicijom tokom posete SAD. Poznata kao "Doktrina Čikaga", Blerova ideja govori o "obavezi da se interveniše", posebno kada je reč o "humanitarnim intervencijama" koje su, uz pomoć TV slika, postale moćno oružje u formatizovanju svetske javnosti. Bombardovanje Srbije od strane NATO-a prošlo je bez prevelikog angažmana svetskih liberala.
Tako je krajem devedesetih godina prošlog veka, preko hardlajn humaniste, sadašnjeg šefa francuske diplomatije Bernara Kušnera, Blerova "obaveza" brzo pretvorena u "pravo na intervenciju" koje može da ignoriše pitanja suvereniteta. Na meti su bili Slobodan Milošević, Ratko Mladić, vođa talibana mula Mohamad Omar i Sadam Husein. Kušner je sada sličnu koaliciju voljnih oformio da bi se "nešto uradilo" u Darfuru, mada ima zahteva da se krene i prema Zimbabveu, još jednoj afričkoj zemlji ophrvanoj nasiljem i terorom.
Problem je što "pravo na intervenciju" dopušta slobodna tumačenja, i prema spolja, i u unutrašnjim stvarima. Etiopija se prošle godine pozvala na ovo "pravo" naspram "islamističke opasnosti" iz Somalije. Turska ga pominje oko Iraka. Rusija je pod stalnom paskom Zapada zbog Čečenije. Španski general ukoren je kada je nagovestio da armija ima "pravo" da interveniše u Kataloniji.
Primer daje lider slobodnog sveta. Džordž V. Buš je američku spoljnu politiku odveo tamo gde nikada nije bila: intervencija mu je i "obaveza" i "pravo". Razlika je samo što procenu zasniva na američkom nacionalnom interesu, a ne na bilo kakvom setu opštih međunarodno priznatih principa. Tako je došao i do ideje o preventivnom udaru, strategije koja možda može da funkcioniše za moćnu silu – mada Irak pokazuje suprotno – ali svakako ne i za većinu koja zaštitu očekuje jedino od svetske zajednice.
Upravo to je argument zašto je neophodna ozbiljna debata o "obavezi" i "pravu" na intervenciju. Moguće je da će Primer Mjanmara, još jednom, pokazati da je svet nemoćan naspram režima odlučnog da vlast sačuva po svaku cenu. Operacija u Darfuru takođe može da doživi neuspeh, između ostalog i zato što je obim intervencije oko koga je postignut konsenzus daleko od potrebnog.
Neodgovarajuće intervencije mogu u nekim slučajevima da budu kontraproduktivne. Zimbabve je takav primer. Značajan, ako ne i odlučujući, motiv destruktivnog ponašanja predsednika Roberta Mugabea počiva u uveravanju da međunarodna zajednica neće ostvariti konsenzus o efikasnoj intervenciji protiv njegovog režima.
Ukoliko već ne postoji spremnost da se na osnovama međunarodnog prava iskoristi "pravo na intervenciju", onda je "obaveza" da se o intervencijama – ne priča.
[objavljeno: ]
