Izvor: Kurir, 25.Jun.2010, 08:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IMENOVANI TAJKUNI
„Ako u jednoj državi vlada mir, sramota je biti siromašan i neobrazovan; ako u jednoj državi vlada haos, sramota je biti bogataš i čovek na položaju“, rekao je Konfučije. Znam da se će mnogi nasmijati ovakvom rezonovanju. Teško da ću koga zabrinuti. Da nisu njega slušali, Kineza bi danas bilo koliko Srba. Oteli su nam zemlju i prodali tajkunima. Ima raznih tajkuna, ali oni koji su kupili zemlju bili su imenovani tajkuni. Ko su imenovani tajkuni?
Tri druga sa fronta pozvali >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << su me jedne večeri da mi kažu da idu u Bugarsku da obave jedan posao. Nisam ih pitao kakav posao. Oni su mi sami ispričali. Idemo da nađemo jednog imenovanog bogataša koji je zaboravio da je imenovan. Koji odbija da vrati pare. Ciganske usrane pare. Pare koje mu je dala država da kupuje robu u njeno ime. Pun kofer. Od tada nema ni njega ni robe. Bilo je to davno. Imenovane niko više ne pita odakle im pare. Ko su, dakle, ti imenovani tajkuni? To su oni što su podizali kredite od milion maraka, a posle u inflaciji vraćali deset maraka. To su oni što kupuju bez tendera. To su oni koji su se siti ismejali kad ih je Boris optužio za nepristojnost i od kojih je tražio da naprave most.
Jedan od onih koji nisu imenovani, za koga to znam, kaže mi da onih bogataša koji nisu imenovani ima samo deset odsto. Imenovani njih devedeset odsto upravlja zemljom. Boris bez Zemlje, el prezidente, njih moli da pomognu. Da pomognu kradenim parama. Kokainskim parama.
Niko ne pominje izjavu Boda Hombaha da mu je Boris tri puta obećao prodaju „Novosti“. Ne pada nikom na pamet da priupita el prezidentea, Borisa bez Zemlje, po kojim ovlašćenjima je obećao.
Pukli smo u fudbalu. Meni je žao zbog Borisa bez Zemlje, jer je, kako čujem, bilo planirano da otputuje u Južnu Afriku, da zavrne rukave i možda koju popije. Da podrži „orlove“, koji sad liče na pokisle kokoške.
Nezadovoljstvo naroda je jezivo. Ulicom hodaju ljudi depresivnih lica. Gladijatorske igre su za nas završene. Put nam je samo jedan. Ka grčkoj priči. Kakvi grčki dugovi ako ovako nastavimo. Više niko ne zna koliko je kredita podignuto, a da ne govorimo na šta je potrošeno. Nismo napravili infrastrukturu, nismo napravili puteve, mostove, pristaništa, pruge. Nismo napravili ništa sem što smo dali isti taj novac bankama da ga vrate u zemlju porekla. Istopile su se devizne rezerve. Nestaju ljudski resursi. Ko da radi u budućim fabrikama kad radnička klasa odumire. Pretvorena je u lumpenproletarijat.
„Nezadovoljstvo je kao zver, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača“, kaže Meša Selimović. Izađi u dvorište. Pogledaj dokle je došlo. Koliko može da se trpi. Može mnogo. O, mnogo može, Gospodaru. Sećaš se inflacije. I novoj ekipi odgovaraće u jednom trenutku opet inflacija. Prodaćemo u međuvremenu Telekom i EPS, taman da se progura do kraja mandata. A posle svi u vinski podrum kod Vučića, čuo sam da ima genijalnih vina i da su ih neki strani ambasadori već probali.
A nezadovoljstvo? Da li neko računa sa njim kad počnu da udaraju poreze na kučiće i mačke? Kad počnu da oporezuju penzije. Kad ne bude bilo para za lekare i učitelje. Gde ćete onda biti sa spakovanim koferima?
