Izvor: Politika, 06.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ILUZIONISTA POD KEDROM
Liban je samo pretposlednja etapa. SAD uveliko pripremaju nove bombe – uključujući i nuklearne n – za udar na Iran do koga će doći najkasnije za godinu dana. Biće to Armagedon regiona i kraj bilo kakvih obzira u međunarodnim odnosima. Zavladaće ogoljeni zakoni sile.
Ovu pesimističku viziju čuo sam ovih dana od čoveka kome se ne može poreći obaveštenost. Još je tvrdio da iza kolosalnog razaranja Libana stoji CIA koja trasira teren velikog obračuna i završnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osvajanja petrolejskog istoka.
Svestan sam istine da se snovi Džordža V. Buša po pravilu pretvaraju u bliskoistočne košmare, ali nisam uveren da će Amerika za 12 meseci uspeti da ispegla stvari na frontovima u Iraku i Avganistanu ili napetost sa Severnom Korejom da bi mogla da krene na Iran – u svakom pogledu najtvrđi orah uzburkanog regiona.
Kladili smo se u viski mada priznajem da nisam siguran da ću dobiti opkladu jer stanar Bele kuće – udarna pesnica neokonzervativaca, hrišćanskih fundamentalista, naftnog i jevrejskog lobija – po Bliskom istoku vuče poteze koji su često sa one strane racionalne logike.
Liban je posle Iraka i Nju Orleansa treća humanitarna katastrofa u koju je Buš direktno ili indirektno umešan. Nevini civili ginu u ratu koji je svet mogao da zaustavi da SAD nisu minirale prekid vatre. I to tri puta: u Savetu bezbednosti UN, na samitu G-8 i na konferenciji u Rimu.
Dokle će Vašington tako tvrdoglavo da pruža vojnu priliku Izraelu kada on tokom 18 godina okupacije libanskog juga nije uspeo da potkopa tada mnogo slabije Hezbolahe? Zašto bi verovali da će u tome sada uspeti?
Ako se Iran i Sirija optužuju da doturaju oružje Hezbolasima, zar isto ne važi i za Bušovu administraciju koja tajnim kanalima preko Britanije "pametne" rakete i bombe gura Izraelu da bi Liban bio razbijen u paramparčad?
Po ruševinama Libana se na naše oči pokopavaju svi proklamovani ciljevi Vašingtona u regionu: promocija demokratije, podrška umerenim snagama, osvajanje "srca i duša" arapske ulice, blokada podrške militantima i radikalima.
Američka spoljna politika je u pogrešnim rukama i ide u pogrešnom pravcu. Ona nije u funkciji globalnog mira ali ni različitih interesa SAD na Bliskom istoku. Buš od Izraela neće napraviti bezbednu državu.
Militantni Hezbolasi, kao i Arapi u ranijim prilikama, proglašavaju pobedu jer Izrael ne uspeva u nameri da ih fizički eliminiše. Nije to uspeo ni dok je jug držao pod okupacijom. Alahovi ratnici dugo su se pripremali za ovaj okršaj koji im donosi moralni i borbeni prestiž u islamskom svetu i politički uspeh u Libanu jer je izraelska invazija homogenizovala notorno rascepkani svet nacionalne politike.
Izrael, koji je od Hezbolaha stvorio ono što danas jesu, uveren je u trijumf. Nemilosrdno čisti teren na kome namerava da ostane sve dok se tamo ne rasporede neke međunarodne mirovne snage.
Ali, Izrael plaća ogromnu cenu jer prihvata američku matricu ponašanja. Brutalno razaranje Libana pomerilo je žižnu tačku sveta sa Hezbolaha – koji je u startu fokusiran kao agresor zbog upada na izraelsku teritoriju i otmice dvojice vojnika – na vladu u Jerusalimu.
Svima je sada kristalno jasno da Izrael ne bi mogao tako da se ponaša da nema diplomatsku zaštitu SAD. Predsednik Buš ne pokušava da ostavi utisak poštenog mirovnog brokera kao u vremenima Bila Klintona ili Buša Starijeg.
Zato je Amerika priča za sebe. Buš govori da je sadašnja kriza nova prilika da se Bliski istok demokratski preuredi u skladu sa njegovim vizijama. Sve se svodi na novu frizuru koju je Kondoliza Rajs promovisala tokom jalovog obilaženja regiona. Drugih promena nema. Bušovo tumačenje bliskoistočnog konflikta i dalje je dogmatsko litanije koje nema veze sa realnošću.
"U Libanu se mnogo pati jer su Hezbolasi napali Izrael. Na palestinskim teritorijama mnogo se pati jer militantni Hamas pokušava da zaustavi napredovanje demokratije. Pati se u Iraku jer teroristi pokušavaju da šire sektaško nasilje i spreče širenje demokratije".
Simplifikujući stvari do granica uvredljivih po inteligenciju, Buš još kaže da je konflikt u Libanu nastao "iznebuha" jer su dvojica izraelskih vojnika oteta a rakete Hezbolaha ispaljene na Izrael. Nema sumnje da su Hezbolasi prvi pritisnuli okidač. Ali "iznebuha"?
Šta je sa godinama izraelske okupacije libanskog juga? Sa kontinuiranom okupacijom Golana? Sa okupacijom Zapadne obale i zauzimanjem Jerusalima? Sa bombardovanjem civila i uništavanjem infrastrukture u Gazi? Sa ciljnim ubistvima i masovnim hapšenjima palestinskih lidera i sravnjivanjem njihovih kuća? Šta sa ubijanjem Libana i masakrom u Kani?
Buš ne razmišlja o izvedenim političkim posledicama sopstvenog i ponašanja svog jedinog saveznika. Zato je onako lako, rasterećen misli, okupirao Irak. Zato preti Iranu i Siriji.
Naravno da su raketni baraži na naselja po Izraelu nedopustiv terorizam. Ali, da bi shvatio zašto oni koji gađaju Izrael neće da polože oružje, vašingtonski iluzionista morao bi da se suoči sa posledicama izraelske okupacije palestinske zemlje ili sa haosom koji je Iraku donela njegova invazija. On to jednostavno nije u stanju.
Ograđen Ovalnom sobom, bez razumevanja Bliskog istoka, Buš živi u svom svetu verujući da će sloboda i demokratija definitivno pobediti sile tame samo otvaranjem novih frontova.
Buš danas govori o miru a promoviše rat. Sebe diskvalifikuje a Ameriku diplomatski izoluje. Ignoriše UN i ponovo se odvaja od evropskih saveznika. Nastavlja da regrutuje nove neprijatelje. Izrael smatra delom fronta svog "rata protiv terora" i drži se slogana "ko nije sa nama taj je protiv nas". Ne primećuje da je prvih sve manje a drugih sve više i da je rejting SAD u regionu – ozbiljno načet Irakom – na istorijski najnižem nivou.
Gubi Saudijsku Arabiju i gura od sebe Egipat i Jordan, zemlje koje svakako nisu naklonjene ni Hezbolasima ni Hamasu, ali čiji lideri moraju da uvaže raspoloženje stanovništva. A ono je otvoreno antiameričko i podrazumevajuće antiizraelsko, uz sve veće obožavanje Hezbolahovog vođe Hasana Nasralaha.
Buš je ipak u nečem u pravu. Da, nastaje novi Bliski istok, ali on je sve dalje od onoga što bi Cezar želeo. Mora da se našao u čudu kada mu je rečeno da je libanski premijer Fuad Siniora Kondolizi Rajs glatko odbrusio na nema potrebe da dolazi u Bejrut dok njena administracija otvoreno štiti Izrael i arogantno blokira pozive sveta na hitno i bezuslovno primirje.
Činjenica da je libanska vlada rezolutno odbila ponudu državnog sekretara SAD odražava odlučnost kakva među Arapima dugo nije viđena. To je direktan odgovor na masakre nevinih. To je i refleksija raširenog libanskog zaključka da će konflikt brže biti kanalisan prema pregovorima ukoliko Hezbolasi produže sa efikasnim otporom.
Izrael se ponosi što je jedina istinska demokratija Bliskog istoka. Prilika je da to demonstrira. Da odustane od logike smrti i razaranja na koju se oslanja tim više što je otpor snažniji. Izrael to zasad odbija.
Vašington je jedini koji bi mogao da utiče. Ali neće. Nespremnost Vašingtona da od vlade Ehuda Olmerta zatraži obustavu akcija znači da neće biti brzog prekida vatre i da su svakim danom sve manje šanse da će Bliski istok poverovati da Amerikanci mogu da isposluju pravedan i trajan mir regiona.
Amerika će morati nešto da promeni, ali sve je to suviše malo a za najmanje 900 ubijenih libanskih civila suviše kasno. Srećom, valjda ni Bušova administracija ne može unedogled da diktira razvoj događaja na vojnom ili diplomatskom frontu u UN.
Boško Jakšić
[objavljeno: ]
