Izvor: Kurir, 05.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IDE U MANASTIR
Ljiljana Petrović, menadžerka tragično nastradalog Tošeta Proeskog, posle 40 dana žalosti otvara dušu i otkriva detalje s mesta nesreće
Tek posle četrdeset dana žalosti Ljiljana Petrović, menadžerka tragično nastradalog makedonskog pevača Tošeta Proeskog, smogla je snage da progovori o kobnom događaju na autoputu nedaleko od Nove Gradiške koji se dogodio 16. oktobra. Nepuna dva meseca posle Tošetove smrti ona je u intervjuu hrvatskoj Gloriji otvorila dušu i otkrila >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << potresne detalje sa mesta nesreće:
- Toše je spavao na spuštenom sedištu suvozača, a ja sam iza njega ležala bočno, s njegovom kožnom jaknom pod glavom. Bila je to izuzetno mirna vožnja. Tada sam zaspala i sledeće čega se sećam bio je udar. Nisam uopšte bila svesna šta se događa. Kada sam ugledala Tošeta koji leži, istrčala sam napolje i tek tada videla u kakvom je stanju auto. Uhvatila sam ga za ruku, bila je topla i počela sam da guram lim misleći da mu je pritisnuo rame. Provukla sam ruku ispod da mu opipam glavu. Na njoj je bilo samo malo krvi, pa sam bila uverena da nije teško povređen - sa setom u glasu priča Ljiljana i dodaje:
- Sećam se da sam trčala bosa jer su me komadići slomljenog stakla boli po tabanima. Mahala sam automobilima da stanu, vikala sam „izvucite mi dete“, što su neki protumačili da sam mu majka. Došla je policija i Hitna pomoć i odveli su me u bolnicu u Novoj Gradiški. Držala sam se za rebra i teško disala, ali nisam htela na rendgen dok ne dođe Toše. Pitala sam da li je on dobro, a oni su klimali glavom i govorili da će mi dati injekciju protiv bolova. Posle druge injekcije bilo mi je jasno da nešto nije u redu.
Budući da poznajem pravoslavne običaje, verujem da duh koji je napustio telo devet dana nije svestan šta se dogodilo. Od devetog do 40. dana suočava se sa odvajanjem od materijalnog sveta i voljenih ljudi. Porodica se u tih 40 dana odriče svake zabave, kuću kadi tamjanom, jedući slatko duši daje do znanja da život porodice koju je ostavila nije samo gorčina. Tošetova duša je otišla na nivo kojem pripada, a ja verujem da je to jako visoko. Na sedmom nivou je Bog, a ja mislim da je on odmah ispod, na šestom nivou, sa anđelima. Poslednjih godina zanimaju me duhovne stvari, a sada pogotovo želim da radim na sebi, da budem bolji čovek. Toliko puta nas je Toše zvao u Kruševo, u lov, do manastira... Nikada nismo imali za to vremena. Morao je da umre da bismo mi, njegovi prijatelji, konačno došli u Kruševo. Shvatila sam da moramo da zastanemo, da se volimo i poštujemo dok smo živi, jer posle ništa drugo nije važno. Sigurno ću otići do Tibeta, a ubeđena sam da ću neko vreme provesti i u manastiru - zaključuje Petrovićeva.
