Izvor: Politika, 22.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IBARSKA VARALICA
Kada bih lakomisleno bio spreman da se upecam na ibarsku varalicu, kada bih zaista verovao da je sve tako kako se predstavlja, onda bih radije glasao za radikale nego za Voju. Bolje original nego kopija
Gračanica – Kakvo opasno i neodgovorno ponašanje! Da nema izbora, proglasio bih incidente na severu Kosova za sabotažu srpskog nacionalnog interesa, ali pošto su izbori pred vratima, nerede tumačim kao neopisivi cinizam u funkciji partijskih interesa.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Ako je ovo deo misterioznog Akcionog plana srpske vlade, onda gospodo ministri svaka čast. Ipak, nekako ne mogu da verujem da su paljenje pograničnih postaja, povlačenje policajaca, jednokratno pokretanje misterioznog voza ili otvoreni sukob sa UN mogli da dobiju saglasnost dojučerašnjih koalicionih partnera.
Bio sam svedok razvoja događaja koji su Kosovsku Mitrovicu načas pretvorili u pojas Gaze. Jurišnici kosovskih Srba pritiskali su lokalne studente koji su želeli mirne proteste. Organizovali su paljenje slika Borisa Tadića, što niko ne pokazuje. Oni su, na mig narodnjaka iz Beograda, dobili zadatak da (ne)zaposlene u pravosuđu uvedu u sud.
Ljudi unutra, u sudu, nisu znali šta da rade. Nisu mogli da pretpostave da će postati glineni golubovi „nezaštićenih” od čijeg će oružja stradati ukrajinski policajac. Tražili su uputstva uključujući se u program uživo lokalne radio-stanice. Uputstva? Od koga, kada srpska zajednica Kosmeta nema jedinstvene lidere, a najglasniji su oni sa stanovima u Beogradu.
Unmiku je rečeno da čeka instrukcije iz Njujorka. U subotu, kada je direktiva stigla, znalo se da je ponedeljak određen kao rok za evakuaciju suda. Beogradu je preneto da će policijske snage intervenisati. Ministar za KiM može sebi da da za pravo da predloge Unmiku progura van vlade, ali tvrdim – ne može da kaže da nije bio obavešten.
Odgovornost Unmika takođe je nemoguće prenebreći. Ako su rešili da treniraju odlučnost i postavljaju ultimatume, onda je to mogao da bude dan ranije ili kasnije. Nikako 17. mart, dan za koji su znali da oživljava najteže srpske košmare.
Po razumnom scenariju, ljudi iz suda su mogli da budu povučeni. Mirni protest ostvario bi svoju ulogu, a Beograd bi pokazao konstruktivnost i doslednost u prihvaćenoj obavezi da će sve svoje napore za rešavanje kosovskog problema držati u okvirima diplomatije. Tako je moglo da bude, ali nije. Uputstva su bila drukčija jer je nekome bilo stalo da tako ne bude. Kome?
Osećajući da gubi tle pod nogama, DSS igra na jedinu kartu koju već dugo eksploatiše: kosovsku. Tvrdo „patriotsko jezgro” tvrdoglavo se drži Kosmeta kao monete za potkusurivanje. Eskalacija u Kosovskoj Mitrovici očajnički je pokušaj da se Kosovo zadrži u žiži svekolike ovdašnje politike.
U nedostatku ikakve druge valjane ponude biračima, Voja i Velja uvlače nas u sve opasnije igre. Po istoj matrici beogradskih napada na ambasade. Kada se učini da će tenzija da popusti, kosovski vitezovi pobrinu se za kontinuitet napetosti. Narodnjacima smeta sama pomisao da bi birači mogli da razmisle da li treba da uđemo u Evropsku uniju ili da, sebe radi, prihvatamo evropske vrednosti. Onda to iskoriste da upozore da su Srbi sve ugroženiji. Čik neka neko tada priča o drugim predizbornim temama.
Tako su me opet prozvali, a nekako ne bih da prećutim. Incidenti na Kosovu su u direktnoj funkciji sužavanja manevarskog prostora predizbornim rivalima. Ne podnosim veštačke dileme.
Ko jednostrano ne osudi UN, sledi patriotska diskreditacija. Ko se pridruži onome što oni zovu ispoljavanjem patriotizma, uvučen je u igru. Kada bih lakomisleno bio spreman da se upecam na ibarsku varalicu, kada bih zaista verovao da je sve tako kako se predstavlja, onda bih radije glasao za radikale nego za Voju. Bolje original nego kopija.
Prošle nedelje sam sa zebnjom pisao o incidentima koji prete da zatvore i poslednje kanale komunikacije sa svetom. Sve najgore slutnje su se obistinile, a pitanje je da li je ovoj suludoj politici došao kraj. Ulazimo u otvorenu svađu sa UN. Pucanj u Ukrajinca je pucanj u Rezoluciju 1244, jedini dokument na koji se pozivamo.
Pad vlade u Beogradu je velikim delom manifestacija nepostojanja izlazne strategije. Ne uvažava se realnost podeljenog kosovskog društva. Ne predviđaju se mehanizmi prevazilaženja podele. Izgleda da je rešenje predato Moskvi, pa čekamo da nas Rusi jednog dana obaveste šta je naš plan.
Rezultat je poguban, ali o njemu se simptomatično ćuti: deoba srpskog korpusa na Kosmetu. Deficitarni saldo takve politike pokazuje da Srbi na Kosovu upadaju u „Pale efekat”. Sećate se besa mnogih Srba u Sarajevu usmerenog ka Srbima sa Pala, jer su svakodnevno bili žrtve njihovog granatiranja.
Uplašeni i uznemireni Srbi južno od Ibra ne kriju nezadovoljstvo ponašanjem onih Srba sa severa koji su spremni da se, na mig svojih tvrdih lidera, i/ili na signal narodnjaka iz Beograda, igraju vatrom. Rezignirani su i razočarani ponašanjem aktera incidenata sa severa. Pamte Knin i kažu da će – ako budu na isti način „prodati” – svi doći u Beograd.
Ispada da bezbednost juga u ovom trenutku najviše počiva na uzdržanosti kosovskih Albanaca. Kao što su disciplinovano ostvarivali cilj nezavisnosti, tako sada disciplinovano izbegavaju incidente. Neimarima Ahtisarijeve konstrukcije stalo je da pokažu valjanost projekta oko koga su se angažovali. Od Albanaca se zahteva da svojim ponašanjem potvrde one odredbe plana koje se tiču prava i bezbednosti manjina. Pitanje je samo dokle to tako može da traje.
„Teraju me da dam otkaz u vodovodu, pa da sa petoro dece živim na minimalcu”, kaže mi ozlojeđeni čovek iz Čaglavice. Eho njegovog razmišljanja čujem i od studenta Albanca u Prištini. „Jedan evro dnevno, da li je to cena nezavisnosti?”
Velika politika uskoro će se susresti sa izazovima egzistencije. Ni Srbi ni Albanci neće olako kupovati mega-mini projekte nacionalnog okupljanja koje im SMS-om šalju iz Beograda, odnosno Prištine. Osiromašeni, ponovo će olako postati žrtve manipulatora koji će im reći da su za njihove nedaće najkrivlji, pa ko bi drugi – njihovi susedi.
Regionalna bezbednost je ugrožena, ali život traži svoje. Lideri kosovskih Albanaca već počinju da shvataju da bledi euforija pobede. Džaba oružje iz Vašingtona. Lideri kosovskih Srba tek će morati da shvate da sve može da se menja – režimi ili oblici vladavine – ali da topografija ostaje ista. Džaba poruke Beograda. Posebno one koje su primitivno stavljene u funkciju izbora.
Pustimo ove ljude da se dogovore.
Boško Jakšić
[objavljeno: 23/03/2008.]
