Izvor: Vesti-online.com, 17.Apr.2015, 06:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

I u smrti različiti

U pokušaju da se domognu obećane Evrope, više od 400 migranata nestalo je ove sedmice u dubinama Sredozemnog mora, poslednjih godina najveće "plave grobnice" za sve nevoljnike koji bi da pobegnu iz ratom okovane Afrike.

Ova stravična vest, međutim, nije zaslužila udarni termin u domaćim, niti u stranim medijima. Samo tri nedelje ranije, kad se u francuskim Alpima srušio nemački putnički avion, tragedija u kojoj je stradalo 150 duša, danima je bila na naslovnicima i u >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << prvim minutima vesti.

U civilizaciji koja se busa u grudi pričama o ljudskim pravima, o pravu na život i na slobodu, na delu je rasna i ideološka podela među žrtvama. Ako pripadate nekoj od odabranih nacija, ako ste bele puti, iz džepa vam viri nemački, britanski, francuski ili američki pasoš, veće su šanse da će vam u nevolji priteći cela armija spasilaca, sve u pratnji kameramana CNN i drugih najvećih TV stanica. Potraga će trajati duže, pažnja javnosti takođe, a vaša familija će imati osećaj da se ceo svet udružio u pijetetu prema stradalnicima.

Kad su žrtve masovnih tragedija poreklom iz siromašnih afričkih zemalja, onda je veća veravatnoća da će završiti u nekoj uredničkoj fusnoti i ubrzo preći u običnu statističku brojku.

Zato ne treba da čudi što je italijanska spasilačka operacija "Mare Nostrum", organizovana posle brodoloma u okolini Lampeduze, kad je u oktobru 2013. stradalo oko 300 afričkih migranata, pod političkim pritiskom morala da bude obustavljena jer to spasavanje tamnoputih nesrećnika "košta mnogo novaca" - devet miliona evra mesečno!

Ima većeg poštenja u odnosima prema sužnjima u starim klasnim društvima, nego što je to slučaj sa savremenom civilizacijom. Tada su se stvari nazivale imenima koja su odgovarala realnom tretmanu - robovi su bili robovi, a kmetovi - kmetovi.

Danas se ljudima nudi bogata lepeza ljudskih prava, propagira jednakost među rasama i nacijama, pruža lažni osećaj jednakosti, dok nas stvarnost stalno demantuje. To je pogotovo vidljivo u slučajevima masovnih tragedija.

Setite se samo Odese. U tamošnjoj zgradi Doma sindikata pripadnici profašističkog Desnog centra zapalili su 46 ljudi, među kojima je bilo i žena, pa i jedna trudnica. Fotografije zapaljenih tela, koje je jedan preživeli došao da prikaže prošle godine i na izložbi u Beogradu, nijedne srpske novine nisu objavile.

Spržena tela civila tada nije mnogo razgnevilo staru Evropu. Naprotiv, usledila si relativizovanja. Jednostavno, ove žrtve se nisu uklapale u podelu dobrog i lošeg momka, gde je druga uloga dodeljena proruskim pristalicama. Takvi se onda ne mogu zvati žrtvama, a kamoli uvoditi nekakve sankcije dželatima i njihovim inspiratorima.

Da se zločini u modernim vremena boje ideološkim prefiksima pokazao nam je ove nedelje i generalni sekretar UN "otkrivši" da se stradanje 1,5 miliona Jermena u drugoj deceniji 20. veka ne može smatrati genocidom! Bio je to pokušaj Ban Ki Muna da relativizuje prethodnu izjavu pape Franje koji je tursko ubijanje Jermena nazvao "prvim genocidom 20. veka".

Da li bi se prvi čovek UN oglašavao da prozvana država nije Turska? Naravno da ne bi. Ali, s obzirom na to da se radi o najveći muslimanskoj zemlji savezniku Vašingtona, onda se pre poriče papska nego Erdoganova.

Nastavak na Vesti-online.com...