Izvor: Politika, 25.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I to je pozorište
BITEF
Početak novog milenijuma doneo je, čini se, izvestan zamor i konfuziju u savremeno pozorište. Koordinate u kojima se ono kretalo tokom devedesetih godina prošlog veka a koje su podrazumevale eksplicitan politički angažman i obilatu upotrebu popkulturoloških obrazaca i estetike, polako prestaju da budu dovoljno inspirativne savremenim pozorišnim umetnicima zasićenim od stalnog zadiranja pozorišta u objektivnu realnost i poništavanja granica između njih. Eksplicitne socio-političke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iskaze karakteristične za drugu polovinu XX veka i odsustvo svih tabua u pozorišnoj manifestaciji tih iskaza, posle dvehiljadite zamenilo je okretanje intimnijim temama i kretanje u privatnom prostoru stvaralaca i konzumenata pozorišne umetnosti.
Teško je ovog trenutka do kraja definisati koji su razlozi za ovakav obrt, ukoliko je zaista reč o obrtu, što ćemo za koju godinu već imati prilike da proverimo. Moguće je da se pozorište zamorilo od neravnopravne kompeticije sa drugim medijima koji su u stanju da uverljivije izađu u susret potrebi savremenog gledaoca/konzumenta/voajera za intenzivnim senzacijama.
Neravnopravna bitka
Ako krenemo od bazične Aristotelove definicije tragedije po kojoj ona izazivanjem sažaljenja i straha vrši pročišćavanje takvih afekata, zaključićemo da ovu funkciju danas daleko uspešnije od pozorišta obavlja svaki prosečni TV reality šou. Svesno sopstvenih ograničenja u odnosu na zavodljivije i zbog toga moćnije medije poput televizije ili interneta, današnje pozorište došlo je do tačke kada mu je ponovo potrebna promena, novo redefinisanje sopstvenih potencijala, da bi, po ko zna koji put u svojoj istoriji, pokušalo da koristeći hiljadama godina stara izražajna sredstva, dobije neravnopravnu bitku sa tehnološkim napretkom čovečanstva.
Posle glasnih devedesetih godina XX veka, i urlika pozorišta protiv devijacija potrošačke i korumpirane civilizacije u kojoj živimo, izgleda da se ono poslednjih godinu-dve pomalo utišalo. Ne zato što više nema šta da kaže, već zato što traži novi način da kaže ono što ima i da bude sigurno da će iko želeti da ga čuje. Ono pokušava da pronađe neku svoju frekvenciju koju neće nadglasati buka današnje planete. Upravo prisustvujemo onom osetljivom trenutku kada je pozorište zastalo da udahne novi vazduh pre nego što krene dalje. Za onoga ko ne posmatra pažljivo, taj trenutak može da promakne potpuno neprimećen.
Ovogodišnja selekcija BITEF-a je, posle pažljivog i pomnog posmatranja aktuelne internacionalne produkcije, čini nam se, uspela da uhvati upravo taj momenat zastoja, dubokog udaha pred otvaranje nekog novog poglavlja u budućem razvoju teatra i tako nastavi ono što je oduvek bila praksa ovog, sada već sredovečnog festivala, a to je opipavanje pulsa savremenog čovečanstva.
Iz najdublje intime
Selektori festivala su, postali svesni svega gore navedenog, tek kada je selekcija već bila pri kraju i kada je postalo jasno da predstave koje su odabrane povezuje nešto više od vremenskog sinhroniteta. Iako je reč o međusobno veoma različitim autorima, sa potpuno raznolikim autorskim poetikama, postoji nekoliko zajedničkih imenitelja primetnih u njihovim projektima koji će biti predstavljeni na ovogodišnjem festivalu. Pre svega, tu je upadljivo redefinisanje izraza i svođenje na osnovni izražajni element – izvođača – bilo da je reč o glumcu, plesaču ili performeru. Sve predstave, čak i kada govore o određenim socio-političkim fenomenima, dolaze iz najdublje intime svojih stvaralaca i obraćaju se gledaočevoj intimi koja treba da da konačni smisao scenskom prizoru. Primetno je odustajanje od vizuelne popkulturološke matrice, pročišćenje scenskog prostora od disko šljokica i TV ekrana koji su bili nezaobilazni proteklih godina. Prostor postaje vrlo sveden, lišen suvišne trashy-dekoracije a čak i kada ima pozamašan dekor kao što je slučaj sa nemačkom predstavom Magbet, on je izveden tako da ostavlja utisak praznog prostora.
Nameće se zaključak da se skoro svi umetnici namerno klone eksplicitnog političkog ili sociološkog angažmana, insistirajući na određenoj distanci sa publikom bilo tako što kao nemački reditelj Gosch namerno ostavljaju upaljeno svetlo u sali tokom celog izvođenja predstave Magbet i na taj način čine podjednako vidljivim sve što se dešava u sali i na pozornici ili tako što, kao autori hrvatske predstave, gledaocima stavljaju povez preko očiju dok ih vode na vrlo intimno pojedinačno putovanje po Beogradu ili tako što poput Emila Hrvatina alias Janeza Janše uprizoruju doslovni rimejk predstave Pupilija, Papa Pupilo i Pupilčki iz šezdesetih godina prošlog veka u režiji drugog autora (Dušana Jovanovića, prim. aut.), koju većina auditorijuma ne nosi u neposrednom sećanju, na taj način dajući indirektni angažovani ali i vrlo distancirani iskaz o današnjem vremenu.
Tu je, zatim, vrlo smela ali i sasvim autorefleksivna predstava koreografkinje Dalije Aćin, koja je toliko okrenuta autorkinoj intimi da je gotovo potpuno nezainteresovana za feed-back iz gledališta, kao i dve izrazito vizuelne i takoreći halucinogene predstave Brisel #04 u režiji Romea Castelluccia i izvođenju Societas Raffaello Sanzio i Između psa i vuka, ruskog reditelja Andreja Mogučija.
Ovogodišnji slogan festivala I to je pozorište, ima za cilj da savremenom gledaocu ponudi razmišljanje na temu šta sve danas može biti pozorište, u pozorištu ili izvan njega.
[objavljeno: ]
