Izvor: Politika, 13.Avg.2014, 12:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I slovenačka krv orosila padine Cera
Avgust Jenko i Vladislav Fabjančič, nošeni idejom jugoslovenstva, dobrovoljno stupili u srpski puk i komitetsku četu da se, rame uz rame sa srpskim vojnicima, bore za slobodu Srbije
U Cerskoj bici, u noći između 16. i 17. avgusta 1914. godine, pao je i mladi Slovenac – dobrovoljac iz 2. prekobrojnog puka Kombinovane divizije, Avgust Jenko, jedan od istaknutih vođa revolucionarne omladine Slovenije. Istog dana teško je ranjen njegov drug iz tog Omladinskog pokreta, takođe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << borac 2. prekobrojnog puka, Vladislav Fabjančič.
Po izbijanju Prvog svetskog rata, Avgust Jenko je napustio Beč, gde je studirao. On i Vladislav Fabjančič pošli su prema Beogradu, svako svojim pravcem: Fabjančič je preko Budimpešte šestog dana po Vidovdanu stigao u Beograd, a Jenko je preko Zagreba tek desetog dana srećno prekoračio austrijsku granicu kod Zemuna.
Prema tekstu iz knjige-zbornika „Dobrovoljci kladivarji Jugoslavije 1912–1918”, objavljene u Ljubljani 1936. godine, Avgust Jenko je rođen 8. aprila 1894. godine u Ljubljani, gde je završio osnovnu i upisao srednju školu. Kao 18-godišnji učenik, januara 1912. godine, učestvovao je u stvaranju srednjoškolske tajne organizacije „Preporod” – prvog revolucionarnog jugoslovenskog pokreta za društveno-politički i kulturni preporod Slovenaca.
O njihovom ratnom putu doznajemo iz pera Vladislava Fabjančiča:
„U Beogradu smo izvesno vreme stanovali zajedno kod moje gazdarice... Onda smo otišli na jug, u Skoplje, Đevđeliju i u Solun. Tu smo prvi put saznali da se ozbiljno priča o ratu. Odmah smo se železnicom odvezli u Bitolj.
Nenadano smo, bez reči, nestali iz Bitolja, žureći na front. Fijakerom smo se vozili kroz Prilep i Babuno u Veles, a zatim vozom u Niš. Mobilizacija se sprovodila u celoj Srbiji. Zato je naš voz stajao u Vranju puna 24 časa. U Nišu smo se upisali u dobrovoljce-borce i bili dodeljeni kao redovni vojnici u Kombinovanu diviziju, 2. prekobrojni puk, 2.bataljon, 4. četa. Komandant puka bio je Alempije Marjanović. Mislim da Jenko nikada nije imao vojničku pušku u rukama, bar srpskom nije znao rukovati. Ipak, nas su, bez vežbanja, još istog dana ubacili u stočne vagone i ceo puk odvezli u Mladenovac. Iznad ovog mesta prenoćili smo na jednom pokošenom žitnom polju. Bila je vedra, nešto hladna noć. Ležali smo na šatorskom krilu jedan do drugog i gledali u nebo. Sećam se da smo govorili o astronomiji, o vaseljeni zvezda.
Drugi dan smo rano pošli na put. Jenko je imao čudnu uniformu. Dobio je samo šajkaču, sve drugo je imao ono što je poneo sa sobom od ljubljanskog krojača. Kasnije je dobio još vojničku bluzu, koporan. Do kraja, pak, nije došao do vojničkih pantalona. Uostalom, to i nije bio nikakav izuzetak.
Ja i Jenko smo imali samo jednu pušku. Srbija nije bila pripremljena za rat.
Više dana smo kopali rovove i šančeve na raznim mestima blizu Aranđelovca. Zatim je stiglo naređenje za pokret. Otpočeli smo forsirani marš preko Aranđelovca i Uba na Cer. Kuda idemo i za šta idemo, niko nije znao. Išli smo dva dana i dve noći s retkim petominutnim odmorima.
Tako smo došli pod Cer, i nakon dva dana i dve noći dobili da jedemo i pijemo. Odmor nam nisu dali... Samo dobra dva sata smo ležali pod nekim hrastovima dok se nije smrklo... Na puške smo natakli bajonete. Za našu jednu pušku dobili smo stari turski bajonetkoji se nije dao nataknuti. Zato smo ga privezali vrpcom. S tako ’čvrstim’ oružjem stupili smo u Cersku bitku, koja je bila jedna od najžešćih na srpskom ratištu, gde je bajonet često imao glavnu reč.
Pod onim hrastovima poslednji put sam govorio s Jenkom o domovini, o Ljubljani, o roditeljima, prijateljima i znancima. Znali smo da će biti boja. Ja nisam slutio smrt. Jenko jeste. Rekao mi je: ’Osećam da ću poginuti’. I ja sam rekao: ’Osećam da ću biti ranjen, ali da ću ostati živ. Imaš li šta da mi poručiš, ukoliko se nešto dogodi, šta kažeš?’ I Jenko je rekao: ’Ništa posebno. Pozdravi prijatelje i znance!’ Zatim smo zaćutali.
S Cera su sijali reflektori. Austrijanci su nas tražili. Kad smo posle višečasovnog lutanja izašli iz šumice na čistinu, začuše se puške. Veterani iz Balkanskih ratova polegali su na tlo. Naš Jenko je legao mirno, kao da je ratovao sto bitaka pored moravskih vojnika. Pušku nije imao, jer sam je tada ja nosio.
Brzo se pokazalo da je na nas, u zabuni, pucao drugi bataljon našeg puka koji je išao ispred nas. Tako smo razbudili Austrijance. Mi smo većinom imali posla sa 28. pukom, s Česima iz Praga. Tako smo se, kao Sloveni, ubijali među sobom. U nekom šljiviku bio je austrijski eskadron koji su naši isekli. Bio sam skupa s Jenkom. Jednom su nas dvojicu sa još dva vojnika poslali u patrolu. Odmah smo obojica imali dobre puške, jer smo ih uzeli od mrtvih. Jedan sat smo držali položaj s koga nas je zatim smenio neki bataljon. Jenku, koji nije bio uvežban, pri prvom pucnju puška se zaglavila. Vojnik mu je popravio. Zatim je išlo. Bila je strašna vatra sa svih strana. Jedva se znalo ko u koga puca. Jenko je bio miran, kao da nije ništa. Još kratko vreme smo bili zajedno. Potom pritrča ordonans i narednik zapita: „Ko se dobrovoljno javlja za patrolu?” Javila su se dva vojnika. Narednik odredi još jednog i reče: „Pored njega, da pođe još jedan dobrovoljac.” Jenko se javi, ja takođe. I nas dvojica smo se prepirali, ko zna zašto, ko da pođe. Pošao sam ja, stisnuo sam mu ruku i nisam ga više video...
Kad su me nakon bitke ranjenog dovezli volovskim kolima u Valjevo, prišao mi je poznanik iz čete, seljak iz Pomoravlja i reče mi: ’Avgust je poginuo!’ Našao ga je mrtvog, krv mu je tekla iz usta i grudi. Iznad njega, mrtav Austrijanac. Pomoravac je rekao da su oba ostala ležeći pri prvom sukobu.
Tako je bilo u kukuruznom polju na cerskom bregu iznad sela Tekeriša.”
Dr Slobodan Ristanović
objavljeno: 13.08.2014.
