Izvor: Politika, 19.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I šestogodišnjaci uplaćuju tikete
Svaki deseti tinejdžer uzrasta od 15 do 17 godina jednom nedeljno ili češće posećuje kladionice u Srbiji. – Roditelji smatraju da je bolje da njihov „sin popunjava tiket nego da se drogira”
Već tri godine devetogodišnji S. L., učenik drugog razreda osnovne škole iz Bajine Bašte, sa ocem Zoranom L. posećuje lokalne kladionice. Sednu za sto, popune svoje tikete i nadaju se novčanom dobitku. Za razliku od tate, sin „igra na sigurno”, bira najjače klubove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao što su Liverpul ili Barselona i kombinuje sa onima koji se nalaze na dnu liste. Kako kaže, uloži oko 50 dinara i često dobija od 200 do 500 dinara, a kada mu se posreći i hiljadu dinara. Otac ulaže više novca na rizičnije kombinacije očekujući veće premije, ali uglavnom ne dobija. Ne vidi ništa loše u tome što sa sinom provodi vreme u kladionicama.
Prisustvo učenika u kladionicama nije retkost. Za razliku od devetogodišnjeg S. L. koji se kladi zajedno sa ocem, drugi učenici to rade bez znanja roditelja, često ulažući novac od džeparca namenjenog za užinu i druge sitnije đačke potrebe. Iako Zakon o igrama na sreću, usvojen 2004. godine, zabranjuje primanje uplata od maloletnika, osnovci i srednjoškolci svakodnevno posećuju kladionice, ulažući na tikete male i velike sume novca.
Neki od njih jednostavno zamole nekoga od prolaznika, ili starijih posetilaca kladionica, da umesto njih uplati tiket. U kladionicama ne žele da pričaju o tome, strahujući od mogućih inspekcija. Tvrde da poštuju zakon, ali dovoljno je proći pored neke od njih i videti da je srpskim tinejdžerima prilikom odlaska u školu, ili povratka iz nje, kladionica neizbežna usputna „stanica”.
To potvrđuje i istraživanje koje je krajem prošle godine, na uzorku od devet hiljada ispitanika iz cele Srbije, sproveo Institut za istraživanje tržišta i medija „Medijana Adrija” iz Beograda. Prema njihovim podacima, svaki deseti tinejdžer uzrasta od 15 do 17 godina jednom nedeljno ili češće posećuje kladionice u Srbiji.
Prema rečima dr Vere Trbić, neuropsihijatra i šefa Dnevne bolnice za lečenje zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, deca obično počinju da se klade zbog osećanja „pobede”, ali i divljenja drugova i okoline.
– Ideja da mogu da dobiju novac, koji je danas često osnovno merilo vrednosti, deluje kao snažan stimulativni faktor. Na taj način potvrđuju svoj identitet. Kocka je igra, deo nečega što se vuče iz detinjstva. Nije slučajno da mnogi kockari, kada dobijaju, sebe nazivaju „decom sreće” – objašnjava dr Trbić.
Mnogi roditelji, objašnjava ona, nisu zabrinuti iako dete posećuje kladionice smatrajući da to nije kockanje, jer je za klađenje potrebno i određeno znanje koje dovode u vezu sa poznavanjem sporta. Upravo zbog takvog stava roditelji ne prepoznaju kladionice kao potencijalnu opasnost. Smatraju da je bolje da njihov sin popunjava tiket nego da se drogira, reaguju tek kada deca zapostave učenje, beže sa časova ili kradu vrednosti iz kuće koje preprodaju da bi došli do novca za klađenje.
– Zavisnost od kockanja ima psihološke i fiziološke karakteristike i ne razvija se odjednom. Kada odlazak u kladionicu postane centralni događaj dana i kada sve druge obaveze i aktivnosti trpe zbog toga u pitanju je već razvijena zavisnost. U slučaju da ostvari neki dobitak u kladionici, rejting tinejdžera u takvom okruženju raste. Počinje druženje sa starijima od sebe koji „ulažu” u njega, povezuju ga sa zelenašima od kojih pozajmljuje novac. Zbog naivnosti, nezrelosti i neprepoznavanja „šarenih laža” u taj problem uvlači se i cela porodica koja je izložena brizi i pritiscima uličnih „poverilaca” – kaže dr Trbić.
Za lečenje od zavisnosti od kockanja kao veoma uspešna pokazala se porodična terapija. U Dnevnu bolnicu za lečenje zavisnosti dolaze tinejdžeri i njihove porodice iz cele Srbije, pa i iz inostranstva. U okviru bolnice postoji savetovalište u kome se roditelji edukuju kako da dovedu dete na pregled. Svi zajedno prolaze kroz dijagnostičku proceduru na osnovu koje se procenjuje da li je u pitanju patološko kockanje, ali i da li postoje neke druge zavisnosti. Obavezan je test urina da bi se utvrdilo da li su korišćene psihoaktivne supstance ili alkohol, a naročito se obraća pažnja na to da li je stanje pacijenta povezano sa depresijom.
– Osim neuropsihijatra, u razgovor su uključeni psiholog, defektolog, socijalni radnik... Svi zajedno predlažemo načine na koji ćemo rešiti problem. Lečenje podrazumeva svakodnevne dolaske u bolnicu od osam do 14 časova tokom mesec i po dana, uz primenu grupne porodične terapije. Pri tom treba da se prihvate dva pravila: da nemaju dodir sa novcem, sem koliko im je potrebno da kupe užinu, i da ne koriste mobilni telefon, koji predstavlja takođe jedan od provokativnih faktora. U sledećoj fazi roditelji i dete nastavljaju da dolaze jednom nedeljno na grupne porodične seanse i uključuju se u svakodnevni život – objašnjava Trbićeva.
Jelena Lucić
[objavljeno: 20/03/2008.]
