Izvor: Politika, 23.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I porodica unapred proglašena krivom
Dok se Karadžić sakrivao najviše su ispaštali njegova supruga, kćerka i sin
Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka, 23. jula – Godine traganja za bivšim predsednikom Republike Srpske dr Radovanom Karadžićem obeležene su, pre svega, pritiscima zapadnih sila na vlasti u Republici Srpskoj i Srbiji da ga uhapse i predaju Haškom tribunalu. Istovremeno, pravnom a često i fizičkom nasilju bila su izložena mnoga lica za koja su visoki predstavnici međunarodne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zajednice, komande Sfora, Eufora i snaga NATO-a u Bosni i Hercegovini imali, neretko problematična, saznanja da pripadaju „mreži podrške” najtraženijeg haškog optuženika.
Prvi ozbiljniji pokušaj Sfora i snaga NATO-a da uhapsi bivšeg predsednika Republike Srpske i haškog optuženika dr Radovana Karadžića zabeležen je 1. marta 2002. godine. Tada su međunarodne snage, uz podršku pešadije i oklopnih vozila, izvele helikopterski desant na selo Čelebići u okolini Foče. Na seoskim kućama, lokalnoj školi i crkvi vojnici su eksplozivom, kuršumima i čizmama otvarali vrata... Dok je trajao pretres, vojnici su čak i učenike držali zatočene u jednoj učionici.
Foča i njena okolina su još dva puta bili pod blokadom Sfora i NATO-a. Prvi put kada su pratili Karadžićevu kćerku Sonju, a drugi put kada su međunarodne snage od „relevantnih izvora” dobile informaciju da se Karadžić krije na području Čelebića i Šćepan Polja. Jedini čovek koji je tada uhapšen bio je seoski poštar Živojin Mitrović.
Najvećoj torturi međunarodnih snaga bila je izložena Karadžićeva porodica. Prvi nasilni upad u njihovu kuću datiran je 1. juna 2002. godine. Iako im je čuvar, kada je video da je kuća opkoljena, ponudio ključeve, vojnici su odbili da ih uzmu i u nju ušli kroz provaljena vrata. Od tada, pa do 15. jula ove godine, kuća Karadžića i njegove dece pretresane su još 13 puta. Pretresane su i ordinacije Karadžićeve supruge Ljilje i kćerke Sonje, kao i poslovne prostorije Sonjinog muža Branislava Jovičevića. U julu 2005. godine Karadžićevog sina Sašu uhapsile su međunarodne mirovne snage i dva dana ga isleđivale na nepoznatoj lokaciji.
Karadžićevoj porodici su, osim toga, oduzeti lični dokumenti i pasoši, blokirani su im svi računi u bankama, a voljom međunarodnih moćnika zatvorena je i ordinacija dr Ljilje Zelen-Karadžić. Ona i Sonja su, uz to, po nalogu Tužilaštva BiH, privođene u policiju i saslušavane. Uzalud je Karadžićeva supruga ponavljala da godinama nemaju kontakt sa Radovanom, objašnjavala da ona i deca znaju da bi bilo kakva njihova veza sa njim odvela policiju i međunarodne snage do njegovog skrovišta. Zbog stalnog pritiska pod kojim su živeli, Ljilja Zelen-Karadžić je pre tri godine pozvala Radovana da se preda. Sada, kada se znaju detalji o Karadžićevom višegodišnjem skrivanju u Srbiji, očigledno je da je njegova porodica bila u mnogo težem položaju nego on.
Na osnovu više nego problematičnih informacija, međunarodni zvaničnici su optuživali Srpsku pravoslavnu crkvu da krije bivšeg predsednika Republike Srpske. Na osnovu toga, pojedine crkve i manastiri – od Trebinja do planine Ozren – bili su pod stalnom prismotrom najpre Sfora, zatim Eufora, i snaga NATO-a. Vrhunac udara na SPC dogodio se 1. aprila 2004. godine, kada su vojnici Sfora, tragajući za Karadžićem, upali u Parohijski dom na Palama. U prvom posleponoćnom času eksplozivom su razneli vrata, a zatim batinanjem trajno obogaljili protojereja Jeremiju Starovlaha i njegovog sina veroučitelja Aleksandra.
Hapšenja i, ponekad, višenedeljna držanja u pritvoru navodnih pomagača haških begunaca su još jedna necivilizacijska epizoda u poteri za Radovanom Karadžićem. Bez ikakvog naloga, na ulicama, u kućama i stanovima hapšeni su, bolje rečeno otimani, Milovan Bjelica, Željko Janković, Dušan Tešić, general Bogdan Subotić, Mile Pejić... Svi oni su lišeni slobode bez naloga suda, niko im nije rekao gde su u pritvoru, onemogućen im je kontakt sa advokatima, danonoćno su saslušavani, nije im dozvoljavano da spavaju... I svi su, na kraju, puštani bez ikakvog obrazloženja.
Boro Marić
------------------------------------------------------
Beograđani nezadovoljni hapšenjem Karadžića
Danica Ikač (72), penzionerka:
– Žao mi je što je Karadžić uhapšen, ali to je moralo da se desi kad-tad. Da je vodio računa o sudbini ovog naroda i da se na vreme predao do sada bi već 12 godina odležao u zatvoru. Zar mu tako nije bilo lakše nego da se skriva pod lažnim imenima.
Milan Ponjević (58), mašinski inženjer:
–Građani su podeljeni oko toga da li je Karadžić kriv ili nije. Smatram da on nije ratni zločinac i da je sve to naduvano. Koliko je Srba u Bosni ubijeno, a za to još niko nije odgovarao. Plašim se da će mnogo mladih ljudi ponovo izaći na ulice da iskaže bes.
Ljiljana Lazarević (54), bankarski službenik:
– Da li još neka u državatako lako isporučuje svoje političare kao mi? Nepravedno je da se Gotovina u pritvoru baškari u vili i šeta okolo sa aktn-tašnom, a naši ljudi da borave u zatvorska četiri zida i samo nebo da vide. To nisu ista merila prema svim optuženicima u Sheveningenu.
Aljoša Ćorić (20), radnik:
– Ne podržavam Karadžićevo izručenje Haškom tribunalu, jer mislim da je pravednije da mu se sudi u našoj zemlji. Međunarodni sud pravde pušta na slobodu ubice i samo Srbima presuđuje i određuje visoke kazne.
Slavica Petić (43), službenica:
– Morali smo jednom da ga uhapsimo. Treba ići napred, a ne stalno se vraćati u prošlost. U pitanju je budućnost naše dece i njihov opstanak. Ne možemo više zavisiti od uslovljavanja i ljudi koji su počinili zločine.
Marko Stevanović (21), student:
– Pitam da li je neko dobio pare za otkrivanje Karadžićevog kretanja premda je bila raspisana poternica sa pozamašnom svotom. Ne bi me čudilo da je to neko učinio za pare. Nikada ga ne bih prijavio da sam ga sreo, jer bih se osećao kao izdajnik.
Mirjana Marić (40), trgovac:
– Radovan Karadžić je žrtva politike. Nije pravedno što je uhapšen, jer se borio za svoj narod. Nedopustivo je šta je uradila nova srpska vlast. Međunarodnisud pravde u Holandiji je sve, samo ne pravedna institucija.
Petar Kasunić (77), penzioner:
– Srbima se istorija ponavlja, a to se dešava samo glupom narodu. Ako se vratimo u prošlost trebalo bi da se setimo seče knezova koja je isprovocirala narod da se oslobodi od Turaka. Od nas zavisi kada ćemo da se ponovo dignemo i oslobodimo pritiska velikih sila.
Marko Mihajlović (20), student:
– Svedoci smo nepravde koja se poslednjih 20 godina sprovodi nad srpskim narodom. Ispadosmo najgori na svetu, a Hrvati i Bošnjaci žrtve. To je velika nepravda. Da li je naša vlast svesna šta radi i da se na ovaj način samo ponižava i ugrožava naše vekovno dostojanstvo.
Oliver Milanović (28), vozač:
– Ukoliko budem imao vremena sigurno ću ići na proteste da iskažem nezadovoljstvo što je uhapšen Radovan Karadžić. Naravno ne bih želeo da masa podivlja i lomi šta stigne po gradu već da dostojanstveno pokaže svetu da Karadžiću nije mesto u Hagu.
J. L.
--------------------------------------------------------------------------
Bi-Bi-Si: „Politika” nezavisna
Izveštavajući o reakciji srpske javnosti na hapšenje Karadžića, reporter Bi-Bi-Sija je juče u uključenjima ispred zgrade Specijalnog suda nekoliko puta pokazivao prve strane novina i čitao glavne naslove. Prva među njima bila je „Politika”, koju je britanski novinar opisao kao „nezavisne novine”, dok je za „Blic” rekao da je „provladin, odnosno propredsednički tabloid”. „Kurir” i „Pravda” dobili su pridev „opozicioni”.
[objavljeno: 24/07/2008.]
