Izvor: Politika, 02.Nov.2013, 21:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

I pogodak i autogol

„Mešanje političara u sport” danas ima prizvuk kao da je to nešto za stub srama, ali kopču s njim su imali i Džordž V i Vinston Čerčil, Vladan Đorđević i Nikola Pašić, kralj Aleksandar i Josip Broz Tito...

Vinston Čerčil je bio pobednik iz Drugog svetskog rata. Slavu je, dakle, stekao.

Predsednik vlade Velike Britanije je po drugi put postao 26. oktobra 1951. Znači, imao je i vlast i moć.

I takva istorijska ličnost je 3. maja 1952. predala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pehar osvajaču engleskog kupa. Čerčil je, eto, iskoristio ili prihvatio, prvu priliku da bude upisan i među one koji su prvi čestitali pobedniku najstarijeg klupskog takmičenja na svetu. Kad je prvi put bio premijer (1940-1945) Kup Engleske se zbog rata nije igrao.

Zbog čega je to uradio? Može samo da se nagađa, ali verovatno je to bilo od koristi i za njega, i za engleski fudbal.

Tu modu je uveo kralj Džordž V. On je predao pehar pobedniku engleskog kupa još 25. aprila 1914!

Zašto je kralj to uradio takođe može samo da se naslućuje. Bilo je to u predvečerje Prvog svetskog rata i moguće je da su u vrhu države znali da je pitanje dana kada će da izbije.

Zašto da se finale nacionalnog kupa ne iskoristi da se očigledno pokaže da su kralj, koji je, inače, bio nemačke krvi, i narod ujedinjeni oko nacionalnih stvari, a fudbal je u Engleskoj, gde je i izmišljen, to nesumnjivo bio još tada.

„Zadatak sporta u Engleskoj je bio da omladina u međusobnim takmičenjima razvija svoje fizičke sposobnosti. U engleskom fizičkom vaspitanju je osnovno sredstvo bilo takmičenje, u nemačkoj gimnastici telesno vežbanje. U sportu se razrešava „kolizija” među ljudima, u gimnastici „kolizija” između čoveka i prirode. Znači da od nivoa ekonomsko-političkog razvitka zemlje i klase na vlasti zavisi idejna i praktična usmerenost fizičke kulture”, tvrdi nemački sociolog Kaspar Maze u svojoj knjizi „Bezgranična zabava”, objavljenoj kod nas pre pet godina.

Velika Britanija je kolevka savremenog sporta. Naglo zanimanje za sport na Ostrvu u drugoj polovini XIX veka Maze ovako objašnjava:

„Ono je bilo deo namere vlasti da se slobodno vreme radnika, koje su navodno karakterisali prostaštvo i opijanje, civilizuje i da se poboljša zdravlje naroda. Naročito se fudbal činio prikladnim za to.”

Pojednostavljeno rečeno, država je izmislila sport kakav znamo. Dakle, država, vlast, političari, možemo to da nazovemo kako hoćemo, nije se umešala u sport kad se on kao autohtona biljka toliko razvio da je tu imalo šta i da se bere, nego su ga oni odozgo stvorili. Ako je Maze u pravu, onda je iz temelja pogrešno kada danas prebacujemo političarima što se mešaju u sport, jer, ispada, on je i stasao pod njihovom rukom.

„Često nije ni bio potreban podstrek od strane vlasti – fudbal je ubrzo postao nacionalni i ujedno proleterski sport,” kaže Maze i time na neki način objašnjava zašto nismo videli da su političari, ustvari, zasejali sport, nego smo ih primetili tek kada se njime kite.

Slično je bilo i kod nas. Da se osnuje Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje 1881. zalegao je dr Vladan Đorđević, a među onima koji su napismeno podržali njegov zahtev bio je i Nikola Pašić. A ta dvojica potonjih predsednika vlade bili su na suprotnim političkim stranama.

Još pre Prvog svetskog rata kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar su i novčano nagrađivali naše sportiste koji su bili uspešni na takmičenjima u zemlji i inostranstvu. U čast punoletstva ondašnjeg naslednika prestola Đorđa odigrali su u Košutnjaku beogradski Soko i kragujevačka Šumadija prvu fudbalsku utakmicu između dva kluba u Srbiji.

Kada je postao kralj Aleksandar Karađorđević je poklonio pehar za koji su se borile reprezentacije fudbalskih podsaveza.

Jedna od svečanosti na njegovoj svadbi s rumunskom princezom Marijom bila je i fudbalska utakmica između Jugoslavije i Rumunije. Tada je naša reprezentacija prvi put igrala u Beogradu. Od tada su se najbolji jugoslovenski i rumunski fudbaleri nadmetale za njegov pehar, a takmičenje je nazvano Kup prijateljskih zemalja.

I njegova kraljica je podarila fudbalerima pehar, a za njega su se borile reprezentacije Beograda i Bukurešta. Za njen pehar su igrali i teniseri Zagreba i rumunske prestonice.

Aleksandar je pored toga bio i Visoki zaštitnik Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije, Jugoslavenski olimpijski odbor je bio pod Njegovom najvišom zaštitom, a Jugoslovenski nogometni savez pod Njegovim visokim pokroviteljstvom kako se navodi u „Jugoslavenskom sportu 1933”, godišnjaku Saveza sportskih saveza Kraljevine Jugoslavije sa sedištem u Zagrebu.

U istom izvoru piše i da je Aleksandrov sin Petar Drugi, iako maloletan, starešina Saveza sokola Kraljevine Jugoslavije (bila je predviđeno da na toj dužnosti uvek bude prestolonaslednik). Sokolska himna je „Hej, Sloveni” je posle Drugog svetskog rata, kao državna himna, svirana kad su naši sportisti osvajali zlatne medalje.

I Tito je važio za velikog prijatelja sporta i sportista. Za njegov pehar su u Kupu Jugoslavije igrali fudbaleri i šahisti, a na beogradskom hipodromu se trčala galopska trka.

U sportu su svoje mesto videli i drugi. Predratni predsednik vlade Stojadinović je bio počasni predsednik beogradskih klubova BSK i Jugoslavija i sarajevske Slavije.

Posle rata su, uglavnom, svi klubovi, pa i savezi, imali ponekog moćnog čoveka, što bi im i sada dobro došlo. Ali, nekad je to bio pun pogodak, a nekad i autogol.

U toj vezi sporta i politike niko nije naivan, ali teško da je bilo slučajeva da je neko imao zlu nameru. I ukoliko nije oštećen neko treći, ukoliko se državne pare i uticaj vlasti ne zloupotrebljavaju, onda „mešanje političara u sport” i ne mora da bude za stub srama.

Mr Ivan Cvetković

-----------------------------------------------------------

KARLOV UGAO

• Da bi političar postao predsednik sportskog saveza, uslov je da je, kao učenik, bio oslobođen fizičkog.

• U borbi za čelo sportskog društva, pravi derbi je  između političara i tajkuna.

• Ko se od političara ne fotografiše s Novakom Đokovićem, kod birača može da se slika.

• Politika je ušla u sport, direktno iz lože.

• I sport je ušao u politiku. Na primer, rvanje slobodnim stilom.

• Mnogi naši šampioni pokušali su da unovče telegrame-čestitke, koje im šalju državni funkcioneri. Ali niko neće da ih kupi.

• Kad se fudbalski klubovi budu privatizovali, mnogi političari neće imati šta da rade.

• Fudbal i politika su slični. Nema fer-pleja.

Dragutin Minić

objavljeno: 03.11.2013

Nastavak na Politika...