Izvor: Vesti-online.com, 21.Avg.2016, 01:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

I palačinke su u zavičaju slađe

Od 2.800 stanovnika koliko je Dušanovac kod Negotina brojao daleke 1972. godine, ovo dijasporsko selo danas ima tek oko 600 kuća u kojima mahom žive starci. Srednja generacija i omladina su mahom po zemljama zapadne Evrope i dolaze tek za letnje ferije, pa se brzo i vraćaju.

Iako jedno od najbogatijih dijasporskih mesta u Srbiji zimi izgleda avetinjski prazno, pročulo se po jednom od najaktivnijih penzionerskih klubova u Srbiji čiji su članovi naši ljudi koji su čitav radni >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << vek radili u inostranstvu.

I ne samo to. Njih oko stotinak je odlučilo da pokaže svetu kako i treće doba zna da bude i lepo i zabavno. Ne samo što se redovno druže, organizuju izlete, razna takmičenja, već svake godine zajedno idu na more!

- Nažalost, ove godine se ide u Grčku bez mene jer ću morati u to vreme da budem u Francuskoj, ali prošle godine smo na more krenuli sa tri autobusa pošto su nam se pridružili i penzioneri iz okolnih sela. Bilo je fenomenalno - priča 68-godišnji Kosta Deogarević, predsednik Penzionerskog kluba Dušanovac.

Deogarević je od 2005. zvanično u penziji, a ubrzo je stao na čelo ovog kluba i napravio čudo. Sređene su prostorije, zidovi ukrašeni uveličanim fotografijama sa najlepših druženja, a malo-malo organizuje neku zabavu na kojoj se okupi i po 300 ljudi.

- Za godišnjicu osnivanja našeg Kluba već tradicionalno pravimo slavlje na kome se traži mesto više, jer smo već navikli čitav kraj na lepo druženje - priča naš sagovornik.

Reporteri "Vesti" obišli su ovaj klub pre nekoliko nedelja, u vreme "letnje pauze", koja traje od 1. aprila do 1. oktobra.

- Dolaze nam deca i unuci i onda svako od nas ima neke svoje aktivnosti, pa je teško okupiti se. "Naše vreme" dođe onda kada se i poslednji dijasporac vrati u Evropu - veli Kosta.

U klubu je aktivno oko 100 članova, uglavnom druga generacija onih koji su bolji život uspeli da pronađu u inostranstvu. I dok njihovi sinovi i unuci retko razmišljaju o povratku, njih je srce sve ove godine vuklo u zavičaj.

- Poslednjih godina je nažalost i sve više penzionera koji se ne odlučuju na povratak. Tamo su im i deca i unuci, a ovde bi bili mahom sami. Međutim, kroz naše aktivnosti pokušavamo da im pošaljemo poruku da je s odlaskom u penziju svako od nas zaslužio da uživa u onim sitnim radostima kojih smo se zbog posla stalno odricali - kaže Deogarević.

Hobi Koste Deogarevića je sakupljanje luksuznih alkoholnih pića. Ima impresivnu kolekciju od čak 500 različitih vrsti pića:

- Kada se pročulo za moj hobi, prijatelji su počeli da mi donose piće ukoliko bi posetili neku egzotičnu zemlju. U kolekciji imam i bocu pića sa Gvineje koje se pravi od plave agave - biljke od koje se sprema i tekila. Za jednu flašu viskija sam svojevremeno potrošio pola plate. Kada je žena to saznala zgranuto me je pitala da li sam normalan. Odgovorio sam joj da će to piti piće za neku "specijalnu zgodu". Šta će lepša prilika neko kada mi se rodio sin.

Navodi da se najmanje jednom mesečno organizuju dvodnevni izleti u neki deo Srbije.

- Neki put organizujemo turnire u kartama, a nekad se okupimo samo da bismo ispekli palačinke i uživali - ističe predsednik kluba.

Članovi su mahom druga generacija ljudi koji su iz Dušanovca početkom sedamdesetih krenuli u svet.

- Bili smo nošeni entuzijazmom da ćemo doživeti "bolje sutra", a zatim se vratiti kući. Kada smo odlazili u Evropu dovoljno je bilo na granici da pokažemo crveni pasoš da bi nas uz naklon pustili. Sada su potrebne vize, radne dozvole, boravišni papiri i ko zna šta još. Pričam to mojim unucima i oni ne veruju da govorim istinu. Mnogo toga se promenilo. Danas je cena rada zbog priliva velikog broja ljudi sa strane značajno pala, a u naše vreme je moglo fino da se zaradi.

Kosta Deogarević se put Francuske zaputio daleke 1971. sa namerom da kupi automobil "ajkula" SD 21.

* "Vesti" u Dušanovcu kod Negotina: Pljačkaju lopovi i država

* Radite u inostranstvu a želite penziju u Srbiji? Moguće je!

- Već sam bio druga godina prava u Nišu, kada su se iz pečalbe vratili neki školski drugari koji baš nisu važili za marljive đake. Vozili su "ajkulu". Bilo je to vreme Elvisa Prislija i kada sam video automobil rekao sam sebi da moram da ga imam. Sećam se da mi je otac doslovce rekao: "Sine, studiraj ako treba do 35. godine, ja ću ti sve platiti, samo ne idi preko". Nisam ga poslušao, sanjao sam da imam ta kola.

Deogarević je otišao za Francusku i odmah se zaposlio u jednoj fabrici. Ubrzo se probio kao dizajner raznih memoranduma za firmu čiji je gazda imao 28 fabrika, lični avion i aerodrom i muzej starih automobila sa oko 500 kolekcionarskih primeraka.

- Gazde vole vredne ljude koji im štede i novac i vreme, pa sam brzo napredovao, a i isplatilo se. Već posle par meseci sam kupio "ajkulu", završio fakultet i počeo da govorim sebi: "Samo još malo i vraćam se kući". To "malo" je potrajalo sve do 2005. godine - priznaje ovaj svestrani čovek.

Zatim se zaposlio u Pežou gde je radio do penzije:

- Fabrikant kod koga sam prvo radio je propao zato što je zbog ljubavi prema oldtajmerima potpuno zapostavio svoj posao. Na kraju je izašao pred radnike i rekao da je bankrotirao i da svu imovinu prodaje za "jedan franak". Mene su ubrzo pozvali iz Pežoa i tamo sam brzo dogurao do agenta za poboljšanje radnih mesta i zaštitu radnika. Moj posao je bukvalno bio da se šetam fabrikom i kada vidim da neki radnik sporije radi zbog neke sitnice, na primer, sanduk sa alatom mu je na desnoj strani, a on je levak, ja jednostavno prebacim sanduk na pravo mesto. Kapitalisti poštuju kada im obezbedite veću produktivnost...

Nastavak na Vesti-online.com...