Izvor: Politika, 13.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I naši stari su se vraćali
Kada je Kosovo i Metohija u pitanju, nikada nije kraj. I ništa se ne dešava prvi put.
Uvek je bilo onih koji su ostajali kad je najteže, koji su se vraćali na pradedovsko, i onih koji su se naseljavali, nadajući se boljem.
Uvek je bilo i onih zbog kojih smo šaputali na ulici, sačekivali decu ispred škola (jer su i nas kao decu čekali) i trpeli neizgovorenu nepravdu i strah. Naravno, uvek je bilo i političara koji su nam dolazili na dan-dva uz dobru dnevnicu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Da potvrdim istinitost ovog osećaja ponavljanja, navešću dva citata: Jovan Pejčić „Konzul, pesnik dobrovoljac – Milan Rakić na Kosovu”, Politika, 14. oktobar 1999. „Rakića je po njegovom dolasku u Beograd zbunilo žalosno stanje duha; onespokojila ga je razvejanost nacionalne misli, uznemirilo ćiftinsko držanje i egomanija stranačkih prvaka; mučninu je u njemu izazivalo defetističko praznoslovlje kvaziinteligencije i novinarskih sveznadara, ’projektanata srpske sutrašnjice’. Slušao je te ’slobodoumne’ ljude prezauzete nevoljama i slobodom tuđih i dalekih naroda i s gorčinom se pitao: Zar nije prirodnije da misle i rade na olakšanju beskrajne bede svoga naroda u Staroj Srbiji izloženog nečuvenoj anarhiji i divljaštvu Arbanasa?”
Milosav Jelić „Letopis juga”, Beograd 1930. (str. 40): „Prošle godine g. Ivanaj, urednik skadarske „Republike” poseti g. Godara u Parizu.
– Dobro mi došli, dragi prijatelju, otpoče g. Godar. Baš je malo pre bio kod mene Bajram Curi. Traži mi neko Kosovo. Hoćete li biti ljubazni da mi pokažete na karti gde je to?
– Pokazaću Vam. Samo, tu ima jedna mala nezgoda. Ono je za Srbe sveto mesto. Pet vekova su o njemu pevali. Zbog njega je sklopljen Balkanski savez. I ako je ta poremećena ravnoteža po uspešnom Balkanskom ratu dovela do svetskog rata i do ovih granica u Evropi, onda je značaj njegov još veći. Nemoguće je uzeti ga bez novog strašnog krvoprolića.
– Onda to stvar menja iz osnova.”
Dakle, ništa nije prvi put. Zato o već viđenom i poznatom ne treba toliko govoriti. Umesto toga, podsetiću vas na male obične ljude koji tamo žive, zbog kojih od Kosova ne treba odustajati. Zbog onih 415 beba rođenih u Gračanici u toku 2007, uz svetlost sveća i agregata, gde su dani malo svetliji od noći. Tamo, gde kratko videlo ne znači dan. U 2006. godini u Gračanici je rođeno 457 beba, a do 17. februara ovegodine samo 11 novih duša.
Podsetiću i na one koji ne razmišljaju o odlasku.
Strina Nada i njene četiri kuće sinova i unuka nikada neće otići. Ona ljubi ikonice koje drži u vitrinama i zbori: „Hvala Bogu, svoji na svome – trajemo. Nema nigde pobolje. Daće Gospod da nas ne diraju. I u starine je bilo tako" Dan po dan, muka, muka"”.
Jadranka je čuvala dvoje dece jedne Pakistanke, visokog službenika UN. Devojčica je naučila sasvim dobro srpski jezik, primila vaspitanje i beskrajnu ljubav. Dvogodišnji Pedram, odazivao se na ime Pera i sve je razumeo i voleo"
Jedan gospodin Albanac, univerzitetski profesor, nadaleko čuven i tražen, došao je da se prijavi za socijalnu pomoć, jer to je jedino primanje za njegovih preko 65 godina; na šalteru ga je dočekala drčna novodošla devojka: „Adxo, a po me nënshkrim, a po me gisht?” („Čiča, hoćeš li na potpis ili na prst?”). Rezignirani ostareli profesor odgovorio je: „Me gisht!”. Još uvek prima četrdeset evra mesečno otiskom prsta umesto potpisa.
Ovo pominjem da se zna da ni svi Albanci ne misle isto i da nam tiho i iskreno govore da žele da se vratimo"
I vratićemo se, bez mržnje i bez straha. Baš kao što su se vraćali i naši stari.
pisac iz Prištine, privremeno raseljena u Nišu
Radmila Todić-Vulićević
[objavljeno: 14/03/2008.]
