Izvor: Politika, 05.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I najtvrđa popusti
Otkako je svojevremeno u našem „Magazinu” pročitao priču o čoveku koji rezbari koštice od voća, Nikola Stajić iz Bačkog Petrovog Sela je potpuno samouk ovladao ovom veštinom
Valjda ne postoji koštica neke voćke, ma koliko sitna ili tvrda bila, koju Nikola Stajić, magacioner iz Bačkog Petrovog Sela, nije pokušao da izrezbari. Ma šta pokušao – uspeo je! Čitava je gomila ispred njega: od onih najsitnijih koštica višanja i trešanja, preko maslina, urmi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << riglova, šljiva, kajsija, bresaka, semena kane... Ni sam ne zna koliko se puta gadno povredio kad mu se šilo omaklo i zabilo u prst, pa zato prvo svojim učenicima na to skreće pažnju.
On nije imao tu sreću da mu neko drugi pokaže ovo umeće, skoro da je njime ovladao potpuno samouk. To „skoro” odnosi se samo na ideju koju je slučajno dobio čitajući rubriku u našem „Magazinu” o čoveku koji je to znao da radi, zaboravio je kako se zove, seća se samo da je bio proćelav... U tom periodu Nikola je radio kao portir, valjalo je nekako ubiti vreme, a ovo je došlo ko kec na desetku. Sve je savladao sam, polako i uporno, od pravljenja alata do tehnike rada, i dalje sakupljajući sve brojeve našeg dodatka. Ko zna, možda tu nađe ideju i za nešto drugo, još je mlad, tek mu je četrdeseta, ima vremena za neki novi početak.
U međuvremenu, grebe koštice, lakira ih, buši i niže u ogrlice, narukvice, pravi od njih priveske... Kako je u poslu napredovao, uspeo je, recimo, da u košticu od šljive ubaci intarziju od tiske školjke, krenuo je i na rezbariju sitnih predmeta od drveta: krstića, ikona, kutijica, a mehanički alat kojim se lako povređuje dopunio je električnom bušilicom mnogo lakšom za rad, koja neodoljivo podseća na onu zubarsku.
– Prvo sam sve što sam uradio poklanjao – priča Nikola ne prestajući da grebe košticu – a kasnije sam na predlog prijatelja počeo i da prodajem. U međuvremenu je stigla i prva narudžbina, pa pozivi na izložbe, čak sam iz Budimpešte doneo i jednu prvu nagradu. U mom selu odnedavno postoji udruženje građana „Da Vinči” koje okuplja ljude sklone raznim umetničkim zanatima, član sam i udruženja drvorezbara „Ars in linjo” iz Bečeja, u tom gradu učestvujem na festivalu „Etnos”, kao i na „Etnofestu” na Paliću...
Kad god mu vreme i finansijske mogućnosti dozvole, Nikola se pojavljuje svuda gde može da izloži svoje rukotvorine. Nekad ne može da plati boravak, a nekad za dva-tri dana uzme pola svoje plate.
– Nije to najvažnije – kaže – nego da ljudi vide, da se širi. Mene to opušta, dok radim ništa drugo ne postoji. Imam nekoliko učenika, da ne kažem seoske dečurlije, ali i oni već vole, zaraziće se...
Tekst i slike R. Tamindžić
[objavljeno: 06/04/2008.]
