Izvor: Radio 021, 03.Jan.2015, 21:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I krompir se kupuje "na potpis"
Kupovina "na potpis" sve je češći način plaćanja hrane i ostalih dnevnih potrepština.
Reč je o posebnom vidu podmirivanja računa na poček u manjim trgovinskim radnjama, koje stalnim mušterijama sa plićim džepom privremeno omogućavaju da u svako vreme bez čekova, kartica i bez para, pazare najneophodnije.
Prodaja robe "na crtu" najzastupljenije je u prigradskim naseljima gde se kupci i prodavci poznaju. Kako kažu u privatnim trgovinama, gotovo da nema "objekta" >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << koji ne daje robu na ovakvu veresiju. Posebno je to "popularno" u manjim gradovima gde je kupovna moć ispod proseka.
"Robu na veresiju traže gotovo svi, najviše penzioneri i radnici, ali to važi samo za stalne mušterije, jer je rizično dati proizvode kupcu kojeg ne poznajemo. Svaki dinar danas se meri. Osetno je smanjena tražnja, štedi se na hrani, suhomesnata roba meri se na grame, a sve češće mušterije traže da im prodamo četvrt vekne hleba", ističe Dragan K, zemunski trgovac, naglašavajući da se na ovaj "poček" najčešće računi plaćaju za mesec dana.
Ima i radnji koje zahtevaju da im kupci deponuju čekove, kao garanciju, koje potrošači malo pomalo svakog dana "krckaju" dok ne ispune limit od 5.000 dinara. Na veresiju se, najčešće, daju osnovne namirnice i sredstva za higijenu.
"Kod svog prodavca u komšiluku ostavila sam ček kako bih kupovala hleb, mleko, jogurt, salamu, jaja, krompir. Roba je, istina, ovde skuplja, ali nemam izbora. To je često jedini način da u mesecu sastavim kraj s krajem", priča Dragana Krstić (40) u jednom beogradskom minimarketu.
Penzionerka Jovanka N, koja prima penziju 20.000 dinara, kaže da je često prinuđena da polovinom meseca uzima namirnice na veresiju jer, dok plati sve račune, ostane joj malo da preživi do kraja meseca.
"Trgovci su prinuđeni da prodaju robu pod nepovoljnijim uslovima, uz rizik da li će moći da naplati dugovanja, i to je potvrda dubine krize u koju smo upali. To je i pokazatelj realne kupovne moći stanovništva. Činjenica da kupuju osnovne životne namirnice i sredstva za održavanje higijene, potvrđuje da se radi o jedinom načinu da dođu do robe, koja im je neophodna za preživljavanje", ocenjuje Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača.
Na veresiju danas može da se kupuje i u pojedinim prodavnicama odeće i obuće, ali i da se dobiju razne usluge, kao što su friziranje ili šminkanje. Iako takav način rada minimarketima i salonima otežava poslovanje, prinuđeni su da tako rade, jer je, kažu, bitka za svakog potrošača.
"Svake nedelje imam mušterije koje dolaze na feniranje ili šišanje. Upišem ih u svesku, a oni kasnije plate. Jedino tako možemo zadržati kupce. U protivnom, ništa od posla", priča Mirjana, radnica u jednom salonu.
