Izvor: SrbijaDanas.com, 05.Jan.2024, 10:23

"I KOD VANJE I KOD TIJANE NIJE BILO ŠANSE" Igor Jurić o smrtnoj kazni i susretima sa UBICAMA DECE: Zamislite koji je to pakao (VIDEO)

Jurić naglašava da se kao građani Srbije i regiona, moramo više fokusirati na način preventivnog delovanja i, generalno, bezbednosti dece u svim segmentima života.

Zločin koji je nedavno potresao javnost u Severnoj Makedoniji i regionu, bila je otmica i ubistvo Vanje Đorčevske (14), što je ponovo otvorilo pitanje zaštite i bezbednosti dece. Tim povodom, razgovarali smo sa Igorom Jurićem, osnivačem Fondacije "Tijana Jurić" i Centra za >> Pročitaj celu vest na sajtu SrbijaDanas.com << nestalu i zlostavljanu decu.

Na samom početku razgovora, Jurić konstatuje da kada govorimo o nestanku male Vanje, mnogo toga se podudaralo i sa nestankom Tijane, pre svega, godine.

- Taj uzrast je gotovo identičan, godinu dana razlike, kao i način na koji je nestala. Sedam dana već je bilo prošlo. Dakle, jedan dug period od nestanka, dani su prolazili, nije bilo nikakvih vesti. I tu je bilo dosta razloga za zabrinutost. Godine su tu ono što je ključno. Drugo, ono što je izuzetno velika sličnost, Tijana je stradala nekih tri i po sata nakon otmice, a Vanja nešto kraće. I to je ono što se zaista podudara. I kod Vanje i kod Tijane nije bilo šanse, tj. otmičari im nisu prižili priliku da prežive. To su neke, izuzetno velike sličnosti. Ono što se ne uklapa je to što je otac osumnjičen za sam nestanak. Ja čekam da vidim epilog ovog slučaja, zato što ne mogu da se pomirim sa činjenicom da je jedan roditelj spreman da uradi tako nešto. Nažalost, svedoci smo da postoje ljudi koji nemaju skrupula, da apsolutno ne razmišljaju o posledicama za život jednog deteta, ako gledaju neki svoj interes - objašnjava Jurić.

On naglašava da kao građani Srbije i regiona, moramo biti svesni da je to jedna realnost u kojoj živimo i da se moramo više fokusirati na način preventivnog delovanja i, generalno, bezbednosti dece u svim segmentima života.

O PREDNOSTIMA I OPASNOSTIMA DRUŠTVENIH MREŽA

- Mi smo pvi koji često ističemo dobre stvari i vrline koje nose društvene mreže. To je potraga za nestalom decom. Naš sistem "Pronađi me" imaće podršku i sa društvenih mreža, ali su društvene mreže i jedna opasnost, pogotovo za decu i roditelje koji ih ne koriste na pravi način. Često mogu da budu žrtve manipulacije, ucene, a često je dete koje je prepoznato kao žrtva, žrtva otmice ili trgovine ljudima. Važno je da kao roditelj imate pristup tim mrežama, da se uspostavi poverenje i da možete da savetujete svoje dete. Imate obavezu da se informištete i edukujete. Nemate pravo kao roditelj da kažete: "To se mene ne tiče." To je na neki način zanemarivanje deteta.

Takođe, Jurić smatra da je Severna Makedonija, kao država, odgovorna za ubistvo Vanje Đorčevske, pre svega, što je čovek koji je prvooptuženi za ovaj zločin imao u pretnodnom periodu mnogo krivičnih dela za koje nije odgovarao.

- Razgovarao sam sa prijateljima iz Makedonije, sa nekim predstavnicima NVO, sa kojima smo mi već u kontaktu. Svi su potvrdili isto, da je čovek koji je prvooptuženi za ovaj zločin činio neka krivična dela na štetu građana Makedonije, gde je, faktički, bio zaštićen od države. Tu ja vidim ogromnu odgovornost države, jer mogu slobodno da kažem, da je tim svojim nedelovanjem i zaštitom ovog čoveka, direktno uticala na to što se desilo - kaže Jurić.

Dodaje da nijedna država u regionu ne razume važnost preventivnog delovanja u nekim slučajevima ugrožavanja detetove bezbednosti i da kao društvo u ovom regionu nismo svesni da se to može desiti svima.

- I tek kada se desi, onda se nađemo u nekom čudu. Tako je bilo i u Srbiji. Mi smo te 2014. godine, mnogo toga promenili i po pitanju bezbednosti dece, kada govorimo o nestaloj deci, ali i u nekim drugim segmentima. Mislim da su te tragedije ipak uticale na državu da nešto promeni. Mi, jednostavno, ne radimo i čekamo da se nešto desi, da bi se, eventualno, pokrenuli, što u slučaju male Vanje ne znači da će se država pokrenuti. To je sada meni ključno. Ja imam obavezu da apelujem na to da sada imamo jedan ogroman dug prema devojčici koja je stradala - ističe Jurić.

Jurić otkriva da kada su kriminalne otmice u pitanju, to su najređi slučajevi nestale dece, bar što se tiče našeg regiona.

- To se desi jednom godišnje ili jednom u dve godine. I upravo je brzo i efikasno delovanje, pa i sistem "Pronađi me", koji smo implementirali u Srbiji, važan za takve slučajeve, kada se desi kriminalna otmica... Mi smo imali samo jedan slučaj kriminalne otmice, gde je dete uspelo da se izvuče, dečaka iz Pazove koji je bio otet, pokušalo se tražiti otkup, nije bila namera da se dete usmrti, već da se dobije neki novac. Međutim, kada pričamo o tim kriminalnim otmicama sa namerom da se dete zlostavlja i kasnije usmrti, to je jednio devojčica iz Niša uspela, imala je sreću da se izvuče iz kandži jednog ozbiljnog zlostavljača... Tu se tačno vidi da je taj period od momenta kada je dete nestalo, otmice, pa do smrti, vrlo kratak. Zbog toga je jako važno da budemo spremni za takve slučajeve, koji su jako retki, ali kada se dese, detetu je direktno ugrožen život. Zato je važno da budemo pripremljeni za takav scenario i da delujemo pravovremeno u skladu sa okolnostima u kojima se dete pronašlo - konstatuje naš sagovornik.

On je protivnik ponovnog uvođenja smrtne kazne u krivično zakonodavstvo, jer misli da je važnije da prekinemo lanac nasilja i delujemo preventivno, umesto da kažnjavamo smrću bilo koga.

- Treba biti u svakoj okolnosti jako racionalan i objektivan. Ako želiš da se baviš onim čime se ja bavim, onda moraš racionalno da razmišljaš, da ne razmišljaš emocijom. Da ne odlučuje srce o tvojim pravcima kretanja i onim što ćeš raditi, nego da bude racio, što je jako teško. Veliki broj roditelja ne može, i to je jako razumljivo. Ne treba zameriti roditeljima koji traže smrtne kazne… Time što bismo mi nekog ubili, pravimo od nekog drugog ubicu. Neko mora da uključi tu struju, povuče oroz, mi ćemo napraviti još jednog ubicu. Apsolutno ne treba o tome da razmišljamo, ne treba da se vraćamo nazad, mi treba da budemo kao jedno moderno društvo i zaista se nadam da se tako nešto neće desiti. Često ljudi u sredinama gde se dese takve tragedije, posežu za tom nekom krajnjom nuždom, traže smrtne kazne, ali to je emocija. Treba ipak hladne glave posmatrati i uvek kažem, ne zameram, ali mnogo više treba da razmišljamo pre nego što se nešto desi - smatra Jurić.

O SUSRETIMA SA UBICAMA DECE

- Imao sam tu priliku da se susrećem sa ljudima koji su ubijali decu, da slušam kako govore, da slušam svedočenja ljudi koji su bili u direktnom kontaktu sa ubicama dece. Ono što je za mene vrlo simptomatično, zapravo, ono što je realnost, jeste da su svi ti ljudi koji su ubijali decu, zapravo bili brutalno zlostavljani u svom ranom detinjstvu. I to je ono što ih veže. Mi, time što ćemo nekoga ubiti, kažnjavamo sebe, zapravo, jer nismo dovoljno radili da se prekine taj lanac nasilja u ranom detinjstvu. I time što smo ćutali, prelazili preko toga, dočekali smo da taj neko bude ubica nekog deteta.

Osnivač Fondacije "Tijana Jurić" prenosi utiske sa suđenja ubicama dece i objašnjava kako funkcionišu i razmišljaju.

- To su ljudi koji su jedan model ponašanja, dok su bili deca, dok su bili žrtve brutalnog zlostavljanja, bili preneli, želeći da iskažu tu svoju bol na nekom slabijem od sebe u tom momentu. Tu se samo prenese taj model ponašanja iz ranog detinjstva do momenta kada dodju u susret sa jednom slabijom osobom od sebe, koja moli za milost i to je nešto što su oni u 90 odsto slučajeva sami doživeli. Kada ih pratite tokom suđenja, njihov odnos je potpuno nesvesno stanje onoga šta se desilo, od momenta kada su ušli u sud, jer nisu smatrali ništa loše - kaže Jurić i navodi slučaj Zorana Albića, ubice dvoipogodišnje devojčice Lune:

- Posle drugog ročišta, kada smo došli, rekao je sudiji: "Slušajte, dosta sam bio, pustite me na slobodu." Potpuno nije bio svestan onoga što se desilo, sve do momenta dok nije dobio presudu, u tom momentu je bilo 40 godina maksimalna kazna. On shvata da je tu zarobljen ceo život i tada kreću emocije, suze, plač, ne žaleći osobu kojoj je naudio, već sebe. I to je neki njihov način razmišljanja u momentima kada se to dešava. Moja neka želja je da nekako on, ali i ubica mog deteta, razmisli u zatvoru, da shvati šta je uradio i pokuša da se pokaje za to što je uradio… Ja bih voleo da se to desi, jer onda na neki način možeš da razmišljaš i o oprostu, kao jednoj mogućnosti, gde ćeš i sam sebe, na kraju krajeva, možda i izlečiti.

O OPROSTU TIJANINOM UBICI

- Ja bih voleo, ali još nisam spreman na to. Voleo bih, s obzirom da danas govorimo o vršnjačkom nasilju kao jednom fenomenu, a uglavnom su deca koja vrše vršnjačko nasilje, zapravo, žrtve u svojim porodicama. Mi moramo da razumemo zašto se neke stvari dešavaju. Ja bih želeo da porazgovaram, možda, ako skupim hrabrosti, sa tim čovekom. I možda ću tek tada zapravo shvatiti šta se desi u glavi jednog čoveka koji ima snage da ubije jedno dete koje nema mogućnost da mu se odupre. To je možda neka moja vizija da se kasnije posvetim tome. Danas radimo sa decom sa problemima u ponašanju, ali da bi mogao nekako da mirno nastaviš svoj život i mirno da umreš, važno je da pokušaš da oprostiš. To je jako teško oprostiti. Za jedan tako težak zločin to je gotovo nemoguće, ali ja radim na tome, pokušavam da skupim hrabrosti, pokušavam da budem dovoljno dobar čovek da možda u jednom momentu skupim hrabrosti da kažem: "Hajde da pokušam." Nije još vreme za to, apsolutno, ali da imam ideju o tome i da razmišljam o tome, da, apsolutno. Razgovarajući sa nekim ljudima koji su mnogo bolji od mene, često smo razgovarali o tome i možda, možda jednog dana.

Jurić poziva na oprez kada je reč o umešanosti oca Vanje Đorčevske u otmicu i ubistvo, jer je to za njega nezamislivo i smatra da je makedonski ministar vrlo olako izašao sa jednom takvom pretpostavkom koja je jako teška optužba.

- I, zaista, ako se ispostavi da to nije tačno, treba samo da se stavimo u kožu tog čoveka. Zamislite koji je to pakao, jer sam ja u jednom momentu kao otac bio u situaciji da te neki mediji proglasi kao saučesnika, kao krivca za otmicu. Nemojte me pitati kako sam se osećao, mnoge stvari su mi padale na pamet. Da se Tijana nije pronašla, ja sigurno ne bih preživeo, ja bih izvršio samoubistvo, jer se ne bih mogao nositi sa tim pritiskom. Zamislite da ste roditelj jedne devojčice za koju vi živite i onda vas neko optuži da ste vi direktno umešani u otmicu i smrt jednog deteta. To je stvar sa kojom se nijedan čovek ne može nositi… Sa druge strane, ako se dokaže da je otac umešan u tako nešto, tu nema oprosta. Ne mogu ni trunke oprosta da nađem ili opravdanja za jednog roditelja koji izda svoje rođeno dete, proda ga. To je neoprostivo. Sad da me pitate za takvu osobu, za roditelja, ja ne mogu sada da vam kažem koju kaznu bih namenio - izjavljuje Jurić.

O UTEHI RODITELJIMA

- Reči utehe ne postoje. Dakle, ono što je svakom roditelju koji izgubi svoje dete najveći neprijatelj je vreme i svaki dan koji prođe od momenta kada ne vidiš svoje dete, ne zgrliš ga, ne poljubiš, svaki dan vam je jedna cigla na leđima i to se samo zida dok ne postane jedan ogroman teret. Nemam te reči utehe, ali bih, možda, mogao da kažem kako bi se moglo nastaviti živeti sa tim bolom i sa tim gubitkom… 

Govoreći o najčešćim motivima otmica i ubistava dece, Jurić otkriva tri glavna.

- Ovde je (slučaj vanje Đorčevske - prim. aut.), prema navodima iz medija, koristoljublje u pitanju, ali sa druge stane nije se tražio otkup. Potpuno je nelogično da otmeš dete iz koristoljublja, a kasnije ne tražiš otkup i ubiješ dete dva i po sata nakon same otmice. Ne slažu se mnoge stvari… Sa druge strane, govorimo o nekim traumama iz mladosti koje često znaju da ne dozvole zločincu da razmišlja racionalno, nego je to, jednostavno, model ponašanja i to zna da bude pogubno za žrtve. I ono što je treće, a što je vrlo često, to je bio slučaj kod nas, zapravo, taj neki nagon. Dakle, govorimo o seksualnim zlostavljačima, kada je pedofilija u pitanju i slično. To je neki motiv za otmicu i za ovakve slučajeve. Sada, naravno, kada govorimo o nestaloj deci, ima mnogo roditeljskih otmica, što se, uglavnom, ne završavaju tragično, ali jesu čest slučaj. Različiti su motivi, u zavisnosti od toga šta goni svakog zločinca da počini tako nešto - kaže Jurić.

On se osvrnuo i na u Srbiji nedavno uvedeni sistem za uzbunjivanje u slučaju nestanka dece "Pronađi me". Misli da je urađen dobar posao, ali dodaje da se sistem nadograđuje i smatra da će u narednom periodu pokazati smislenost kakvu je trebalo da dobije na početku, što se zbog tehničkih mogućnosti nije moglo desiti.

- Sistem je, zaista, efikasan. Pedeset odsto nestale dece, kad se sistem pokrene, se pronađu u prva tri sata. I to je, zapravo, taj ključ, kada se cela javnost obavesti, svi građani jednog regiona, jedne zemlje, jako je teško da neko od svih tih ljudi nema neku informaciju ili da nije video ili primetio. To je nešto što je ključno vezano za ovaj sistem. Devedestsedam posto je, negde globalno, je uspešnost samog sistema kada se pokrene… Od momenta implementacije u SAD do dana današnjeg, dakle, više od 25 godina, uspešno pronađeno i spaseno više od 3200 mališana. I to je jedna ogromna brojka - ističe Jurić i dodaje:

- Govorimo o direktnim opasnostima po dete, po život, i to su, uglavnom, kriminalne otmice. To se kod nas ne dešava često. Ne možemo mi sada da očekujemo da se jedan ovako velik i važan sistem pokrene svaki dan, jer onda gubi smisao. On mora da bude tu i služi svrsi kada se dete nađe u direktnoj opasnosti. Policija može vrlo brzo da zaključi da li je upravo ta situacija. Postoje kriterijumi koje ima sama policija… Od momenta prijave do provere i obaveštavanja javnosti, dvadeset minuta prođe. To je nešto što je jako važno znati. Javnost je obaveštena od momenta kada roditelj prijavi do toga da mediji objave i dobijete SMS poruku… Potrebno je samo da policija bude sigurna da je dete u životnoj opasnosti, sistem se pokreće. Treba nam vreme da se naviknemo, edukujemo kao građani, ali to će vreme brzo proći i mi ćemo biti jedna zemlja koja će imati jedan jako uređen sistem koji će biti primer drugim zemljama u regionu i Evropi.

O VAŽNOSTI PREVENCIJE I EDUKACIJE

- Veoma je važno da svaki roditelj shvati i zna da se to dešava. Nisu Vanja i Tijana jedini slučajevi, to sutra možete biti vi, neko od članova vaše porodice, to je poenta. Mi još uvek imamo mišljenje da se to dešava nekom drugom. Momenat kada je moja Tijana nestala, ti dani su bili… Znate, ujutru se probudite i ubeđeni ste da ste sanjali nešto loše, da je to bio jedan ružan san. Sad sam se probudio, napravio sam kafu i sad će biti Tijana tu i ja ću joj reći: "Uf, kakav strašan san sam sanjao. Tijana, sanjao sam da si oteta." A, zapravo, to je surova istina, nisu filmovi, to je nešto što se dešava i zbog toga je važno da svaki roditelj mora da zna neke pojedinosti, neke sitnice koje mogu pomoći u potrazi. Konkretno, jako je važno da svaki roditelj može da kaže jednom službeniku MUP-a gde mu se dete kreće, gde se nalazi, ako nije u školi, ako nije u kući. Da li imate brojeve telefona od prijatelja vašeg deteta? Ko su, zapravo, prijatelji vašeg deteta? Da li obratite pažnju kada vaše dete odlazi u školu ili na neku manifestaciju ili na neku ekskurziju, izlet? Da li znate kako je vaše dete obučeno? Da li poznajete roditelje prijatelja vaše dece? Da li možete da ih pozovete odmah da ih pitate da li je, možda, moje dete kod vas? Da li imate pristup društvenim mrežama vašeg deteta? U 80 odsto slučajeva, pre nego što se dogodi zločin, počinilac zločina je bio u kontaktu sa detetom.

Upitan šta mu je bila motivacija, posle porodične tragedije koju je doživeo, da nastavi dalje i započne brojne projekte na zaštiti i bezbednosti dece, Jurić odgovara da je u toj nesreći imao veliku sreću da je imao snage da tako nešto uradii, te da je to aktivnost koja ga spasava.

- Ja sam u kontaktu sa velikim brojem roditelja, koji nemaju snage, i to je razumljivo. Ja sam imao sreću, pa sam imao snage, a mogao sam, takođe, da budem zatvoren u četiri zida... Ne mogu sada da zamislim da ne radim ovo što radim. Moje su misli, šta je sledeći korak, gde treba stvari da pokrenemo, popravimo… Osnov svega je interes deteta i ja sam tu našao sreću da sam dobio Tijaninu energiju da mogu da guram sve ovo. Da nije Tijane, ja ne bih postojao, uslovno rečeno, u javnom životu, niko za mene ne bi znao. Jednostavno, meni je Tijana to omogućila. Zato ja nosim tu jednu ogromnu odgovornost. Ja sam svestan toga. Ja nisam nekim svojim umećem došao do toga da sam neko koga na ulici prepoznaju, nego da sam tu zbog tragedije i ja gledam da to nosim dobro, da ne grešim… Ja gledam da svoj život završim tako da uradim sve što mogu, sve što je do mene, da vratim dug Tijani, koliko je to moguće… Mnogo mi je lakše živeti na ovaj način, nego drugim roditeljima koji ne mogu da se pomere i pokrenu, jer ih tragedija toliko boli da im je teško i da žive - zaključuje Igor Jurić.

DA LI VREME LEČI RANE?

- Sve je mnogo teže, zato što ja danas viđam drugare Tijanine. Oni su danas odrasli mladi ljudi. Video sam njenu drugaricu koja se udala, koja je nastavila da živi, koja se smeje, koja je srećna, i treba da bude. Pa onda vidiš druge koji su završili fakultete, pa vidiš fotografije na tim njihovim profilima, kako su srećni i kako ih roditelji grle, kako se raduju što su uspeli nešto u životu. Ja svaki put, koliko mi je drago zbog te druge dece, njenih vršnjaka, toliko mi je teško što bih i ja voleo da znam šta bi ona danas bila, kako bi ona živela, ko bi bio njen momak, da li bi upisala fakultet, to su stvari koje mnogo bole, koje su jako teške i sa tim živeti nije nimalo lako. Zbog toga je svaki dan mnogo teži. Tako ću reći i Vanjinoj majci: "Neće vam biti lakše, nema utehe, ali morate nastaviti živeti upravo zbog Vanje." Ja danas želim da se smejem, želim da se radujem. Moja druga ćerka, Saška, takođe zaslužuje da ja budem nasmejan otac, jer ona je obeležena na neki način. Ja imam obavezu i prema njoj. Hoću da joj pokžem da joj je otac srećan i radostan što ima nju, što ima druge neke neke načine kako će imati volju za životom… najteže je roditeljima nestale dece. Zaista ne mogu da opišem da se Tijana nije pronašla. Poznajem roditelje Barbare Vitez, devojčice koja ni dan danas nije pronađena, oni su biljke… Zamislite taj osećaj kad svaki dan čekaš kad otvori neko vrata, da li je to ona, kad zazvoni telefon, da li možda zovu da kažu da su je pronašli. To jeste jedan ogroman izazov.

Ceo intervju sa Igorom Jurićem možete pogledati u priloženom videu u tekstu.

NAPOMENA: Zabranjeno preuzimanje delova ili celog teksta intervjua bez odobrenja autora, linkovanja na originalni tekst i dodavanja video-snimka sa YouTube kanala Srbija Danas.

Nastavak na SrbijaDanas.com...