Izvor: Politika, 17.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I Evropa ume da radi loše
Autoput Beograd - Niš, 11. oktobar. Putujem na Kosovo i Metohiju da bih video u kakvom su stanju neki spomenici kulture našeg pravoslavlja, uništeni tokom pomame albanskih separatista 17. marta 2004. godine. U mislima pokušavam da dočaram slike koje ću videti.
Merdare. Administrativni prelaz iz jednog u drugi deo Srbije. Nije mi jasno ko je smislio naziv "administrativni prelaz". Ispred nas je kolona vozila, većinom s tablicama Slovenije i Hrvatske. Otkud toliko vozila iz te dve republike, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pitam vozača. Pa, tim vozilima jednostavno prolaze kroz celu Srbiju, dobih odgovor. A s kojim tablicama voze Albanci kad idu izvan Kosova i Metohije, pitam. Dobijaju probne tablice.
Gračanica. Monasi nam žele dobrodošlicu. Upoznajem vladiku Artemija s kojim treba da nastavim put. Svi su u žurbi jer treba obići dosta toga, a to valja uraditi za videla. S nama će krenuti i dva vozila Unmika. Dobro je, razmišljam, mora da je to samo nepotrebna predstava jer su me, posredstvom medija, svetska zajednica i EU ubedile da postoje svi uslovi za bezbedan život.
Kolona vozila kreće. Putujemo velikom brzinom, u dva džipa, koji rotacionim svetlima i sirenama krče put kroz urbani, saobraćajni i ljudski haos. Nigde se ne usporava niti zaustavlja dok se ne dođe do određene lokacije. Počinjem da shvatam da ta jurnjava ima smisla jer ne bi trebalo da se staje kako bi se sprečio neki incident.
Prizren. Dolazimo do crkve Sv. Đorđa i parohijskog doma. Tačnije rečeno, do ostataka od objekata koji su to nekad bili. Izlazimo iz kola. Vojnici drže mašinke "na gotovs", leđima okrenuti vladici da bi ga štitili. Konačno, sad mi je jasno. Oni su zaista fizička zaštita srpskom vladici. Kad vladika mora da bude okružen četom vojnika, šta bi bilo da sam se ja sam tu zatekao, prolete mi kroz glavu. Da bih sačuvao svoj mir, posvetih se obilasku objekata koji se obnavljaju pod okriljem Evropske agencije za rekonstrukciju. Na tabli gradilišta piše da je to "Rehabilitacija zajedničkog evropskog kulturnog nasleđa". To piše i na svim ostalim objektima koje sam kasnije obišao. Ni reči o tome da je to spomenik Srpske pravoslavne crkve, istorijsko nasleđe naroda koji je prognan sa ovih prostora u vreme stvaranja "zajednice evropskih naroda". U crkvu ne možemo da uđemo. Na bočnim vratima je brava od savijenog armaturnog čelika, ali niko nema ključ, a glavna vrata i nemaju bravu već su napravljena kao fiksna pregrada. I pored čekanja i ponovnog vraćanja, nismo dobili ključ. Mala crkva, Sv. Đorđe Runović, otkopana je do dna temelja tako da svaka kiša podriva osnove crkve. Parohijski dom se radi tako da nije izvršena nikakva sanacija konstrukcije već se podižu zidovi i podovi preko izgorelih tavanica. Dobro je, sad vidim da i Evropa ume da radi i loše.
Manastir Svetih Arhangela kod Prizrena. Prvo prolazimo kroz vojnu bazu. Tu su Nemci, rekoše mi. Ovaj manastir je takođe teško stradao te zlokobne 2004. Monasi su sami izgradili skroman konak i u njemu nas ugostili. Ručali smo u tišini jer mesta radovanju nema. Lica monaha su smirena, nema straha, nema srdžbe. Ti ljudi su zaista predani Bogu i naporu da obnove ono što je vekovima bila jedna od kolevki našeg kolektivnog pamćenja. Ovaj ručak pamtiću dugo jer sam shvatio da je bio spremljen sa iskrenom ljubavlju.
Napuštamo manastir Svetih Arhangela, utonuo u litice na čijim vrhovima magla kao da naslućuje dalju patnju i bol. Nadam se da ću imati prilike da ponovo sretnem te divne ljude koji su poslednja nada i odbrana srpskih svetinja.
Kolona nastavlja sunovratnu vožnju i dolazimo do Đakovice. Zaustavljamo se u centru grada na jednom platou pored kojeg je park. Šta to treba da pregledam od objekata kad ne vidim ništa? Odgovor je bio kao šamar - ova zaravnjena površina je ostatak crkve Sv. Trojice. Dobro, rekoh, slikaću travu kad već nema crkve, ali ispod fotografije ipak će pisati ime crkve. Dok smo razgledali lokaciju, nekoliko meštana je počelo nešto da viče na albanskom. Pošto nismo razumeli, ipak su bili tako ljubazni da nam viču na srpskom da je ovo Albanija, pri čemu nam pokazaše ono što se rukama svuda u svetu razume, a vrlo je nepristojno. Ti ljudi verovatno još nisu shvatili da su na vratima Evrope. Kako je situacija bila malo napeta, vojnici su se rasporedili oko nas i podigli mašinke u preteći položaj. U tom trenutku bio sam vrlo iznenađen jer sam primetio strah u očima mladih plaćenih vojnika koji čuvaju nešto što nije njihovo.
Manastir Devič. Probijajući se putem koji može da savlada samo terensko vozilo, dođosmo do kapije francuske vojne baze koja obezbeđuje manastir. Za prolaz do manastira čekali smo dugo jer su vojnici kontrolisali kola u kojima je bio vladika. Ni malo poštovanja, a dosta osornog ponašanja. Pade mi na pamet tekst koji piše na spomeniku Francuskoj na Kalemegdanu.
U manastiru su monahinje. U martu 2004. napustile su ga uz pomoć Kfora. Kako će biti ako se ponovi 2004.? Monahinje ne mogu da obrađuju manastirski posed (metoh), a ni da idu same do grada. Donose im osnovne potrepštine.
Vučitrn. Crkva Sv. Ilije sa Salom za narod i grobljem predstavlja jednu urbanu celinu. Crkva je tako sanirana da kamene ploče padaju s krova i vidne su naprsline u spojnicama kamenih blokova. Što se tiče Sale za narod i groblja, ništa nije učinjeno. Krave pasu u Sali za narod, a groblje se raspoznaje samo po oborenim i polomljenim nadgrobnim pločama zaraslim u travu.
Pada mrak i valja poći natrag u Gračanicu. Kratak predah, pozdravljanje sa vladikom Artemijem i monasima, polazak za Merdare.
Autoput Niš - Beograd. Kola jure ka Beogradu. Zurim u tamu i razmišljam o proteklom danu, monasima i monahinjama, o Evropi koja "obnavlja zajedničko nasleđe", o ljudima koji nisu imali prilike da vide ovo što sam video a teoretišu o tome kako treba rešiti pitanje Kosova. Da li nemaju mogućnosti da shvate šta se stvarno dešava, ili neće da shvate, ali uviđam da mali broj ljudi zna da "zajedničke Evrope" ovde neće biti. Ili bar ne veoma dugo.
Ipak, i pored svega, siguran sam da će kosovski božuri i dalje biti u našim srcima.
Redovni profesor Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
[objavljeno: ]
.jpg)
