Izvor: Politika, 29.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Huan Helman, izgnanik
SERVANTESOVA NAGRADA
Nagrada, izgnanik. Ili obratno: ili, svejedno. Na kraju, možda je zaista sve jedno.
Tek, argentinski pesnik Huan Helman (Buenos Ajres, 1930), iako godinama izgnan maltene i iz sopstvene reči, upravo je u svom meksičkom boravištu primio najveću nagradu za književnost na španskom jeziku. Primio je ovogodišnju nagradu "Servantes", reda veličine devedeset hiljada evra, ako ćemo – pomirljivo – i prozno. Nagrada, koju dodeljuje Ministarstvo kulture Španije, nekako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prećutno se svake godine naizmenično dodeljuje čas španskim piscima, čas piscima Latinske Amerike; prošle godine ju je dobio čudesni španski pesnik Antonio Gamoneda – i dalje pretežno nepoznat i u svojoj zemlji.
Huan Helman, pak, i inače je slovio za jednog od najznačajnijih pesnika današnjice. Ali je nagradu po svoj prilici dobio i na osnovu ukupnog dometa sopstvenog življenja. Jeste da on peva o tangu predgrađa, o lučkim mirisima, o minulim vremenima, o skorašnjim patnjama i o najdubljem ličnom bolu, izmešanim sa uličnom bukom. Ali mu je život obeležen dodatnim stradanjima i taj užareni žig je uočljiv i u njegovim pesmama.
Naravno, ljubav koju je rano osetio, oduvek je ostala njegova pokretačka snaga, izvor njegovog istrajavanja. Ona ga svaki put iznova nagoni da pronađe i "tu damu koja ide u krevet sa svima", dakle poeziju. U Helmanovoj poeziji – izuzetno negovanog rečnika i kad izlazi iz kanona, i kad se autor poigrava interpunkcijom i razlomljenim strofama, kolokvijalnim obrtima i žargonom Buenos Ajresa – ljubav je stalna saputnica na opsedajućem putu do reči. Potom Helmanove pesme deluju kao da se upravo odnose na nešto što smo i sami pomislili ili osetili, tako deluju i kad su pre svega krik, ili možda šapat. Šapat nadanja, prokazivanja, iskupljenja. Tako delujući, Helmanova poezija postaje i naša misao i naš osećaj.
Takav je slučaj čak i sa pesmama u kojima preovladava politički aktivizam, ali i sa onima u kojima je lirski naboj doveden do unutrašnjeg pucanja. Svakako zbog takvog umeća je i pre ove najnovije nagrade pesnik nagrađivan izuzetno uglednim priznanjima, uključujući među njima Argentinsku nacionalnu nagradu za poeziju (1997), nagradu "Huan Rulfo" (2000), iberoameričku nagradu "Ramon Lopes Velarde" (2004) i iberoameričku nagradu "Pablo Neruda" i nagradu Kraljice Sofije za poeziju (2005). Njemu lično možda je najveća nagrada to što je nakon dugotrajne i iscrpljujuće potrage ipak uspeo da pronađe svoju unuku.
Naime, sina i snaju u poodmakloj trudnoći u vreme olovnih godina argentinske strahovlade odveli su u smrt oni isti koji će se posle starati o novorođenčetu, satirući do poslednjeg sve tragove svog krvavog zločina i nastrane otmice slatke male bebe. Za tu posebnu okolnost Helmanove biografije, koja se po tome nažalost ne razlikuje od bezbroj drugih, mnogi smo saznali preko Mreže, upravo prilikom skupljanja potpisa u vezi sa pronalaženjem i izdejstvovanjem vraćanja u međuvremenu odrasle unuke. O tim i takvim sudbinama snimani su mnogi filmovi, od kojih je jedan, Puensova "Zvanična verzija", dobio i Oskara, a napisane su i mnoge knjige, od kojih su neke i na srpski prevedene, kao npr. Sin vazduha Fani Rubio. Helman je, pišući celim putem, svoju najlepšu pesmu konačno dobio s ove strane stvarnosti.
Među objavljenim knjigama Huana Helmana ipak valja istaći već i prvu zbirku Violina i druga pitanja, kojom je 1956. odmah pridobio naklonost kritike. Valja istaći i Gotan (1962), Pesme Sidnija Vesta (1969), Skaske (1970), Nadnice bezbožnika (1993), Senka u odlasku i u povratku (1997), Nepotpuno (1997) i Nadnice bezbožnika i druge pesme (1998). Pesma "Još jedna igra" potiče iz istoimene knjige pesama iz 1959. godine.
Silvija Monros-Stojaković
-----------------------------------------------------------
Još jedna igra
Kad bi mi dali da biram, izabrao bih
ovo zdravlje, pri kojem znamo koliko smo bolesni,
ovu radost tumaranja, tako sneveseli.
Kad bi mi dali da izaberem, izabrao bih
tu čednost što nisam čedan,
tu čistotu što se igram prljavštine.
Kad bi mi dali izbor, moj bi bio
ta ljubav kojom mrzim,
ovo nadanje poput hleba beznadežnih.
Dešava se, zapravo,
da se igram sa smrću.
Valjda je to samo još jedna igra.
(Prevod sa španskog: Silvija Monros-Stojaković)
[objavljeno: ]
