Izvor: Blic, 20.Mar.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hteli su da nas spale
Hteli su da nas spale
Čula sam strašnu buku... Izletela na prozor i videla našu crkvu kako gori... Ščepala sam ih za ruku i odvukla do Hranislavovog dvorišta. Ma izleteli smo iz kuće. Tako... Strašno brzo... Ne, nisu me pitali 'mama da li će da nas ubiju?'... Nisu, jer mali su za tako nešto.
Zove se Verica Mladenović. Ima 40 godina. Iz Obilića je, Cerska ulica. Živela je nekoliko bašta iznad Stolića, izmasakriranih a potom zapaljenih prošle godine. Pre >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dva dana, dok je utrčavala u blindirani džip mirovne misije UN i, kako kaže, 'prvo grubo gurala decu da što pre uđu', videla je dim iz pravca svoje kuće. Tamo u Obiliću zvali su je General. Ima 11-godišnjeg Miloša, osmogodišnjeg Milorada i petogodišnjeg Nikolu.
Zovemo je na mobilni.
- Alo, Beograde. Pomaže Bog - odgovara, dok se u pozadini čuje buka.
I da je ne pitamo, počinje priču. Potpuno pribrano.
- Prvu noć kada je krenulo, svi smo sedeli ispred kuća. Kod nas je bilo mirno, ali niko ipak nije spavao. A onda je krenulo. Oko osam ujutro. Posle crkve počele su da gore, znaš one bele zgrade preko puta. Došla je Kosovska policija i prebacila naše u stanicu. Mi smo pobegli kod Hranislava Radovanovića, onog što ima pčele. Svi mi iz Cerske, nas pedesetak sa 11 dece. Moj komšija, onaj Šiptar, uzdržan. Ne kaže mi 'ni ostani ni idi'. Samo je gledao - uzdahnu Verica i nastavi:
- Nisam znala kada smo odlazili da se neću više vratiti u kuću. Nisam, more, ni deci pidžamu ponela. Ama, ništa. U stvari, ono nešto malo para što smo imali... Čim smo se skupili kod Hranislava, eto ti ga KPS da nam kažu da izađemo iz Obilića. Prvi dogovor je bio 'ako treba da ginemo - ginemo, da branimo ognjište! Pa nedužni smo, more!' Gledali smo iz dvorišta kako gori srpsko u Obiliću. A onda su prešli na naš deo. U Cersku. Upališe prvo kuću Srđana Milića. Stojan Arsić nije hteo da ide iz kuće. Šiptari probali da mu uđu u dvorište, a Stojan baci bombu. Muko moja... - uzviknu a onda utihnu Verica.
Kako kazuje, Albanci su se odmah razbežali. Pripadnici KPS su potrčali ka dvorištu. Sinovi su ga zvali i govorili da se preda. Kaže Verica, 'sve nas uhvati panika da nam na naše oči ne ubiju Stojana...'
- Uhapsili su ga. Onda su oko 11 banuli na nas. Njih oko sto, al’ sa svih strana, oko Hranislavove kuće. Počeli prvo da nas gađaju kamenjem. Sve vreme prete da će da nas pobiju! I to, more, na srpskom. Tada im srpski dobar... Majku im.... Naši muškarci hteli da se obračunaju, al’ mi žene nismo dale...
- Onda Hranislavov sin pusti pčele. Al’ samo iz dve košnice. Nije mu otac dao da sve otvori. E, tada, sele, nastade pravi haos. Oduvda Šiptari, odunda pčele. Sve, bre, na nas! - svedoči Verica i nastavlja:
- U tom opštem haosu, dođoše sa tri blindirana džipa. Prvo deca i žene, a onda muški. Sad smo ti u bivšoj kasarni JNA u Prištini. Dolaze nam i karabinjeri, Italijani. Oni nam pričaju šta se događa. Kažu, u Obiliću sve ono naše zapaljeno...
Na pitanje šta će dalje, šta su odlučili, šta im nude, Verica izmeni glas.
- Mi smo, sele, odlučili! Što pre odavde. To prvo! Onda, svi u Srbiju. Al’ rešili smo svi zajedno. Ceo Obilić na jedno mesto!
Srbi koji su živeli u soliterima 'YU programa' u Prištini uspešno su evakuisani i nalaze su u bazi finskog Kfora u predgrađu Prištine.
- Strašno je bilo. Doživeli smo dva napada koja su trajala po dva sata. Ništa nismo poneli, mnogi nisu poneli ni dokumenta - priča za 'Blic' Gordana Bulatović.
- Svi mi, bilo nas je 32, skupili se u jednom stanu na petom spratu. Izabrali smo baš taj stan jer ima prvo obična, pa blindirana vrata od metala. Svi smo ćutali. Čak i deca, bilo ih je 15, najmlađi Dino ima samo pet godina. Šiptari su pucali prvo na zgradu, a onda su ušli u naš ulaz. Čuli smo ih kako trče po spratovima i razvaljuju vrata. Vikali su: 'Škije', što je pogrdan naziv za Srbe, i svi su uglas vikali: 'UČK'. Među njima je bilo muškaraca, mladih, starih, žena, čak i dece. Lomili su sve pred sobom i dovikivali se. Onda su izašli i zapalili stanove u prizemlju. Dim je brzo stigao do nas. Počeli smo da se gušimo. Ispred zgrade su prevrtali i palili automobile, a onda su ponovo ušli u ulaz. Ćutali smo, bili smo k’o bubice, ali oni su ipak shvatili u kom smo stanu. Razbili su prva, drvena vrata. Ostala su samo metalna koja su nas delila od njih - priča Gordana.
Seća se da su usledili udarci, pucnjava, vrištanje, a Srbi su i dalje ćutali i borili se za vazduh jer je dim već prekrio čitav stan.
- Onda smo samo čuli kako se nešto dešava ispred i kako rulja beži. Stigli su pripadnici rumunskog Kfora i Amerikanci. Pucali su na Šiptare, uspeli su da raščiste ulaz i samo smo čuli da nam dovikuju: 'Imate dva minuta da se evakuišete!' Čekali su nas na prvom spratu. Zgrada je bila potpuno uništena, a prizemlje je gorelo. Vojnici su uzeli decu u naručje, a nama su rekli da trčimo ka blindiranim vozilima koja su stajala ispred. Čim je prvi vojnik izašao, Albanci su počeli da pucaju na njega. Mi smo pretrčavali put od ulaza do blindiranih kola, a Albanci su non-stop pucali na nas. Vojnici su uzvraćali vatru. Niko ništa sa sobom nije poneo. Ja sam slučajno zgrabila par pantalona i patike. To je sve što sam ponela. Dokumenta nemam, a ima ljudi koji sa sobom nisu ništa poneli... Ali, eto, bar smo živi.
Srđan Ivanović ima 33 godine. Do 1999. godine se bavio muzikom, do pre tri dana je radio u jednom kafiću u Prištini i živeo u zgradi 'YU programa' broj 17.
- Bilo je strašno. Napad je počeo u sredu oko 20 časova. Sedeo sam u stanu sa suprugom i gledali smo vesti. Spolja je dolazila buka. Albanci su se već okupili oko svih šest ulaza, koliko ima zgrada. Ispred su stajali pripadnici Kosovskog zaštitnog korpusa, ali su ih puštali da rade šta hoće. Onda je kod nas u stan utrčala komšinica iz prizemlja i rekla da je napad počeo. Svi smo se skupili kod komšije, tu na trećem spratu. Bilo nas je šestoro odraslih i mali Ogi, koji ima tri godine. Albanci su razvalili ulazna vrata i počeli da trče po ulazu. Vrata su razvaljivali pajserima, a ona koja nisu mogli pajserima da razvale, raznosili su bombama. Spolja su nas kamenovali i bacali 'Molotovljeve koktele'. Uspeli su da uhvate Dragana Smiljanića, izboli su ga noževima, a onda se čula pucnjava na ulici i oni su se nakratko razbežali, tako da smo i Dragana uneli u stan u kome smo svi bili. Dečko je jako krvario i zapomagao. Malom Ogiju smo stavili dva ćebeta preko glave i stavili ga pod krevet. Dete je samo ćutalo, od straha nije mogao ni da plače. Mislili smo da jutro nećemo da dočekamo, da će Albanci ući u zgradu i sve nas poklati... Nismo mislili da ćemo živu glavu da izvučemo. Nismo imali nikakvo oružje, ništa. Samo gole ruke.
I pored svega, Srđan Ivanović bi, ako se sve sredi, voleo da ostane da živi u Prištini.
- Ne znam, ništa ne znam... Ne znam gde ću, idemo tamo gde nas Kfor smesti. Ako se sve smiri, planiram da ostanem u Prištini, ali to ne zavisi od mene... Željka Jevtić - Aleksandra Držaić Teško je opisati takvu mržnju
Monahinja Varvara iz Pećke patrijaršije rekla je 'Blicu' da u proteklih nekoliko dana nije bilo nikakvih napada na taj manastir. U patrijaršiji se nalazi 20 monahinja, a manastir je okružen jakim snagama italijanskog Kfora.
- Mi smo odlučile da ni po koju cenu ne napuštamo patrijaršiju. Ako je Albanci zapale, izgorećemo i mi zajedno sa manastirom. Ne znam da li imamo dovoljno hrane i lekova. O tome niko ne razmišlja. Mnogo smo zabrinuti za sve ovo što nam se dešava na Kosovu - rekla je 'Blicu' sestra Varvara i navela da se tri monahinje iz Patrijaršije nalaze u Budisavcima kod Kline, u srednjovekovnom manastiru koji čuvaju vojnici Kfora.
Oko 30 Srba povratnika u Belom Polju kod Peći već četiri dana se nalaze u italijanskoj bazi u Peći. Više stotina Albanaca napalo ih je metalnim šipkama, noževima i vatrenim oružjem.
- Aranđel Arsenijević i Miladin Bačević su zadobili teže povrede od uboda nožem i udaraca metalnim šipkama, i oni su zbrinuti u bolnici nemačkog Kfora u Prizrenu. Prema našim saznanjima, oni su van životne opasnosti. Još desetoro nas je zadobilo teže povrede. Tražili smo od Kfora da nas iz njihove baze premeste u Pećku patrijaršiju, da bi pomogli monahinjama i kforovcima da odbrane manastir od eventualnog pokušaja Albanaca da zapale i ovu srpsku svetinju, ali nam to nisu dozvolili. Kfor u Peći očekuje dolazak novih snaga iz Italije, i do tada naša evakuacija iz Peći je nemoguća - rekao je 'Blicu' Mile Vasić, jedan od povratnika u Belo Polje.
- Da nije bilo italijanskih vojnika, razjarena masa Albanaca bi nas sve poubijala. Nemoguće je rečima opisati kako 'u praksi' izgleda mržnja Albanaca prema svemu što je srpsko. Nismo očekivali nikakav napad, radili smo na obnovi svojih kuća - rekli su 'Blicu' povratnici u Belom Polju. V. Perović
