Izvor: Press, 22.Maj.2010, 23:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hteli su da mi odseku nogu kako im ne bih pobegao
Dragan Stepanović (50) otet je pre šest meseci u Nigeriji, gde je radio sa svojom firmom „Energoprojekt". Lokalna banda iz plemena Ibo tražila je za njega otkup od dva i po miliona dolara
Posle dva dana uspeo je da pobegne i vrati se porodici, ali sećanje na taj užas proganja ga i danas.
- I sada se osvrćem oko sebe, sa nepoverenjem prilazim ljudima, plašim se da bi nešto slično moglo da mi se ponovi ili zadesi članove moje porodice >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << - kaže Dragan za Press.
Drama je počela na Đurđic, 16. novembra prošle godine. Bio je ponedeljak, početak radne nedelje, kada je otet usred sela Uguvadšija, petnaestak kilometara od Enuge, prestonice provincije Bijafra.
- Pošli smo sa gradilišta u Uguvadšiju, gde smo radili na izgradnji trafo-stanice - seća se Dragan. - Pre nego što smo krenuli ka naselju, sa vozačem Idrizom svratio sam do lokalne prodavnice da pokupujem neke sitnice za kuću. Samo što smo završili i seli u naš „nisan", ispred nas se isprečio ogroman džip iz koga je izletelo četvoro ljudi naoružano „kalašnjikovima". Vozača su izvukli napolje, a jedan od njih se naslonio na moja vrata sprečavajući da izađem. Ni sam ne znam šta mi je u trenutku prošlo kroz glavu, a prva pomisao mi je bila da žele da ukradu auto. Tek kada su seli za volan, sve vreme prislanjajući cev automata na moju glavu, shvatio sam da sam glavna meta napada ipak ja.
Život ima cenu
Stepanović kaže da u Nigeriji vlada ogromno siromaštvo, da je kriminal svakodnevna pojava i da su razbojništva česta i brutalna. Najugroženiji su belci, jer oni u Africi predstavljaju sinonim za bogatstvo, pri čemu se ne pravi razlika da li neko dolazi iz Švajcarske, Amerike ili Srbije.
- Najpre smo se uputili ka autoputu, a zatim nekim lošim seoskim drumom produžili ka planini - seća se Stepanović. - Put je bio u sve gorem stanju, pa smo nakon nekoliko kilometara nastavili pešice. Na leđa su mi natovarili nekakav ranac pun municije, prethodno mi oduzevši sve vredno što sam imao kod sebe. Zaustavili smo se u nekom ubogom selu i smestili u crkvu koja je više podsećala na običnu, poveću kolibu. Docnije sam saznao da je reč o svetilištu neke sekte koje prosto haraju ovim delom Crnog kontinenta.
Drama našeg radnika je doživela kulminaciju u sumrak, kada su mu saopštili da njegova sloboda košta dva i po miliona dolara i da im je potpuno svejedno ko će to da plati - njegova porodica, kompanija u kojoj radi ili država iz koje je došao. U suprotnom, s njim je svršeno!
- Shvatio sam da mi nema spasa! - kaže Dragan. - Znao sam da su njihove pretnje ozbiljne jer je i ranije bilo slučajeva da nekog kidnapuju, a zatim ga poput strvine, mrtvog, ostave nasred autoputa. Sem toga, znao sam da niko na ovoj planeti ne bi platio toliko za život jednog čoveka, a nisam se utešio ni kada sam čuo da su se s nekim navodno nagodili da se za mene isplati dvesta miliona naira, što je oko 1,3 miliona dolara.
U tim trenucima ceo život mu je prolazio kroz glavu. Razmišljao je o ocu, supruzi, dve ćerke, svima koje je kod kuće ostavio i zbog kojih je, trbuhom za kruhom, i otišao na drugi kraj planete. Čak i kada bi neko isplatio tolike pare za njega, svakako ga ne bi ostavili živog.
- Svi članovi bande su se bezbrižno, bez ikakve maske na licu vrzmali kraj mene, a to nimalo nije slutilo na dobro - priseća se Dragan. - Kao da su bili sigurni da protiv njih, šta god da se desi, neću moći da svedočim. To je značilo da mi je sudbina u svakom slučaju zapečaćena. Čak ni predlog lokalnog vrača da mi odseku jednu nogu, valjda da ne bih bežao, nije me toliko užasnula koliko svest o konačnom kraju. Srećom, verujući da beli čovek u džungli ne može da preživi, da nema gde da pobegne, nisu to učinili.
Kasno uveče, nakon obećanja ljudi iz „Energoprojekta" i naše ambasade da će isplatiti traženu sumu, Dragana su ponovo uveli u automobil i povezli na drugu stranu autoputa, ka reci koja je tekla u blizini.
- Zašli smo u najstrašniji prirodni lavirint koji se može zamisliti - kaže Dragan. - Reč je o oblasti prekrivenoj ogromnom travuljinom, zemljištu gde je vidljivost i usred dana jedva desetak metara. Dvojica napadača su se vratila automobilom, a ostali su me poterali pešice, sve vreme držeći me na nišanu. Ni sam ne znam koliko smo dugo pešačili dok nismo došli do ivice kanjona, do strmog ambisa za koji sam pomislio da je kraj puta. Ali, nije bio.
Belac na autoputu
Dragana je neko jednostavno gurnuo i on je poleteo niz liticu. Povredio je kičmu, bio je u modricama i posekotinama, ugruvan, ali živ. Put su nastavili niz reku, a kroz vodu ih je nešto toliko ujedalo da je skoro vrištao. Izašli su na obalu, krenuli močvarom, a tamo su ih dočekali komarci. Rojevi zbog kojih su jedno vreme bili prinuđeni da se zakopaju duboko u blato i u njemu nepomično leže.
- Svi smo već bili na izmaku snaga kada smo konačno stigli do neke kolibe od pruća - svedoči naš sagovornik. - U njoj smo proveli noć, a ujutro smo nastavili dalje kroz džunglu. Sve vreme idete na slepo, grebe vas oštro rastinje, a jedina orijentacija vam je zvuk koji dopire iz daljine, sa autoputa. Moji otmičari su se unervozili, svaki čas nekom telefoniraju, kao da su stvari počele da izmiču njihovoj kontroli. Tek kasnije sam saznao da su uveliko bile angažovane specijalne jedinice za moje oslobađanje koje su im, očigledno, bile na tragu. Oko podneva ostavljaju me samog u jednom kanalu i naređuju mi da ih tu sačekam. Navodno, idu da sačekaju automobil koji će nas prebaciti na drugo mesto, ali ako me tamo ne zateknu, naći će me i ubiti! Računali su valjda da sam Evropljanin, gradsko dete, da neću smeti sam ni da se pomerim. Nisu znali da potičem iz Srbije, zemlje u kojoj je snalaženje način preživljavanja.
Dragan ovakvu priliku nije mogao da propusti. Znao je da ovu oblast s jedne strane preseca železnička pruga, a sa druge autoput. Izlazak iz džungle na asfalt bio je jedini izlaz. Znao je da ga mogu napasti divlje zveri, ali se mnogo više plašio otmičara na koje je svaki čas mogao da naleti. Gurao je tako čitav sat. Puzao je, išao četvoronoške, čekao i osluškivao. Domogao se autoputa znajući da je time rešio tek prvi deo problema.
- Belac na autoputu u Nigeriji, van automobila, nije normalna pojava! - kaže on. - Podrazumeva se da je reč o velikoj nevolji koja bi lako mogla da pređe i na onoga ko bi se zaustavio. I zaista, vozila su prolazila, svi su dodavali gas, a ja sam svakog trenutka očekivao otmičare. Kada sam video jednog pešaka, crnca, mislio sam da sanjam. Živ čovek usred ničega! Radoznalo me pitao šta me je snašlo. Nisam spominjao otmičare, nisam smeo da ga uplašim, jednostavno sam mu rekao da mi je automobil sleteo u provaliju i da pokušavam da se domognem grada. Posle desetak minuta uspeo je da zaustavi jednog motociklistu koji sigurno ne bi stao da sam bio sam. Želeo sam da idem za Enugu, ali se vozač motocikla dugo nećkao. Kasnije sam saznao i zašto: u prestonici Bijafre su izbile studentske demonstracije, a on se maksimalno klonio nevolja. Nevoljno je pristao da me odveze do periferije grada. Tek kada smo stigli do moje kuće rekao sam mu o čemu je reč i zamolio da jedno vreme ostane kod mene, da ne bi imao problema u povratku. Tek kada je otišao, kada sam ostao sam u sobi, sve me je stiglo. Bujica suza mi je krenula niz obraze dok sam drhtavom rukom prelazio preko fotografija mojih najmilijih, supruge Gordane i ćerki Dijane i Aleksandre. Bože, pomislio sam u sebi, zar je moguće da ću ih ponovo videti?
.jpg)
