Izvor: Politika, 16.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hrvatska: Prijateljstvo u rukavicama
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, decembra – Ne moramo da se volimo, ali možemo da se uvažavamo i budemo dobri susedi. Ova poslednjih godina često upotrebljavana krilatica na našim prostorima sasvim može da se primeni na aktuelne međudržavne odnose između Hrvatske i Srbije. Već duže vreme oni su na uzlaznoj liniji, bez ozbiljnijih oscilacija, potresa ili varnica, ali i bez posebnih uzleta koji bi izašli iz granica uobičajene uljuđenosti vaspitanih komšija. To, naravno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uopšte ne znači da je naprasno zaboravljeno sve ono što je te odnose opterećivalo onih nedavnih ratnih godina, o kojima i dalje svako ima "svoju istinu", ali uz obostrani napor to se ipak stavlja u drugi plan zarad sasvim opipljivih interesa koji se direktno tiču boljeg života građana u obe zemlje. Uostalom, i približavanje Evropskoj uniji svakom kandidatu direktno zavisi i od ostvarenih odnosa sa susedima, jer Evropa očito ne namerava da u svoje dvorište pripusti "virus" svađalaštva, a kamoli i nešto gore od toga. Da je to u Hrvatskoj svesna politička odluka ukazuje izjava aktuelnog hrvatskog premijera Ive Sanadera izrečena pre dve godine, uoči uzvratne posete srpskog premijera Vojislava Koštunice Zagrebu: "Istorijska je činjenica da je Hrvatska bila napadnuta, bila žrtva agresije i da se odbranila i oslobodila zemlju, pobedila u tom nametnutom ratu, ali je to sada iza nas, moramo se okrenuti budućnosti. Smatramo da je budućnost puno važnija od velikih rasprava o prošlosti."
Šta god ko mislio o ovome, u Hrvatskoj zaista veruju u izrečeno i zato te ocene o karakteru proteklog rata nisu izgovorene samo za unutrašnju upotrebu, već možda više da istaknu napor i spremnost koju Hrvatska ulaže za sveukupno poboljšanje odnosa u ovom regionu. A njegove stabilnosti nema bez u prvom redu stabilnih i dobrosusedskih odnosa Srbije i Hrvatske, što su najviši predstavnici obe zemlje s pravom isticali u više navrata tokom međusobnih susreta poslednjih nekoliko godina.
Ono što i danas karakteriše odnose Hrvatske i Srbije premijer Koštunica je tada ovako opisao novinarima: "S obe strane izražena je čvrsta volja da se problemi rešavaju, da se ne umnožavaju i da se ne uvećavaju." Obe strane tako se i ponašaju, barem na onom službenom nivou koji se "i broji". O tome govori i takođe tom prilikom izgovoren jasan stav službene Hrvatske o trenutno najbolnijem srpskom problemu, statusu Kosova i Metohije: "Naše stanovište je o tome apsolutno logično: da se problem Kosova ne može rešiti bez Beograda, i u tom smislu smatram da smo samo postupili načelno i da tako treba i dalje na tome ustrajati", rekao je tada Sanader, a u međuvremenu je taj "načelan stav" modifikovan u tom smislu da će u vezi sa eventualnim jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosmeta Hrvatska postupiti onako kako se s tim u vezi postavi Brisel, odnosno EU. Drugim rečima, neće "trčati pred rudu", što upravo ovih dana potvrđuju i najnovije analize domaćih političkih stručnjaka, koji prognoziraju da će posle sve izvesnijeg albanskog jednostranog proglašenja nezavisnosti Hrvatska "zajedno s Crnom Gorom i Albanijom pričekati da prođe prvi val u kojem će Kosovo priznati većina zemalja članica EU, SAD, Turska, Australija i arapske zemlje".
Najšira javnost Hrvatske, inače, otvoreno podržava aspiracije kosmetskih Albanaca i pri tom potpuno zanemaruju svoje frustracije koje su imali u vezi s Krajinom i pokušajem Srba da se odvoje od Hrvatske. Politika "dva aršina" i "dve istine" potpuno je zavladala ovim prostorima, pa onda nije neobično da o istoj stvari na primer predsednik RH drugačije govori nego njen premijer, kao što se to nedavno na međunarodnom skupu u Briselu Mesić sporečkao s Đelićem oko Kosmeta dajući potpuno za pravo albanskom separatizmu.
Dosadašnje postignuće sve boljih međudržavnih odnosa (o kojima govori i međusobno uklanjanje viznog režima) dolazi u veliko iskušenje s najavljenim epilogom kosmetskog pitanja. Takva atmosfera mogla bi da pogoduje i razbuktavanju nekih do sada prigušenih problema, među kojima je posebno osetljiv neujednačen odnos prema slobodnom protoku robe i kapitala.
Na popisu tih trenutno skrajnutih problema je i konačna granica na Dunavu (Hrvatska ne prihvata trenutno rešenje da ona ide sredinom plovnog puta reke, već traži pozamašne enklave na vojvođanskoj strani), kao i tužba protiv Srbije za navodni genocid u Hrvatskoj, za koju je već svima jasno da nema nikakvih izgleda, ali je ipak ne povlači. Valjda za svaki slučaj, ali pre će biti zbog unutrašnjih razloga.
[objavljeno: ]
