Izvor: Politika, 22.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hroničar obrenovićevske Srbije
Profesora zakonoznanja na Liceju, kasnije predsednika suda i akademika, diplomatskog emisara i staraoca imanja kralja Aleksandra, danas pamtimo po kapitalnim memoarima „Javni i privatni život” koje je objavio Zavod za udžbenike
ZABORAVLJENA ELITA: NIKOLA KRSTIĆ
Nikola Krstić (Vac, Ugarska 1829 – Beograd, 1902) školovao se u rodnom gradu, Sentandreji. Na Peštanskom univerzitetu studirao je filozofiju i prava. Studije prava okončao je 1853, a već sledeće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine odbranio je doktorat. Visoke kvalifikacije bile su mu odlična preporuka za posao u Kneževini Srbiji. U Beograd je prešao čim je završio fakultet i odmah je dobio mesto profesora na Liceju. Na tek otvorenoj katedri predavao je enciklopediju prava i istoriju zakonoznanja. U Ministarstvo unutrašnjih dela prelazi 1862. godine, gde je postavljen za načelnika Policijskog odeljenja, a zatim odlazi u sudsku struku, u Kasacioni sud. Tu je proveo najveći deo radnog veka (1865-1884), a devet godina je bio predsednik istog suda (1875-1884). Krstić je potom postao član, a 1894. potpredsednik Državnog saveta, mada je ubrzo penzionisan. Od 1854. bio je član Društva srpske slovesnosti, kasnije i Srpskog učenog društva i počasni član Srpske kraljevske akademije.
Obrenovići su Krstića i njegove sposobnosti visoko cenili. Zato su ga angažovali u nekoliko diplomatskih misija. Šezdesetih godina 19. veka pomagao je knezu Mihailu u poslovima odnosa i saradnje sa Mađarima, za vreme kneza Milana dva puta je postavljan za vladinog narodnog poslanika (1873. i 1874/75). Kralj Milan ga je 1889. postavio za jednog od staralaca imanja kralja Aleksandra.
Veliki srpski dobrotvor koji je na osvitu 20. veka sav svoj imetak zaveštao Srpskoj kraljevskoj akademiji, istoj je ostavio i svoju rukopisnu zaostavštinu. Posle jednog stoleća, zahvaljujući pregalaštvu priređivača Aleksandre Vuletić i Miloša Jagodića i izdavača, Zavoda za udžbenike, Krstićev Javni i privatni život ugledao je svetlost dana. Pred nama je osam knjiga, nešto više od tri hiljade strana štampanog teksta, koje su sukcesivno objavljivane od 2005. do 2007. godine! Ogroman poduhvat, na kome se i priređivačima i izdavaču, sa divljenjem, može čestitati. Dostupnost Krstićevog dnevnika stručnoj i široj publici od izuzetnog je značaja za istorijsku i druge humanističke nauke. Time je znatno obogaćena sfera objavljenih istorijskih izvora, gde zaostajemo i u odnosu na susede, i u odnosu na ostale evropske zemlje.
Obrazovan i pronicljiv, Nikola Krstić je napisao izuzetno dragocene memoarske beleške koje je, sa kraćim prekidima, vodio trideset pet godina (1859-1896). Istoričari su odavno ocenili Krstićev dnevnik kao vredan istorijski izvor i gotovo da nema istraživača koji ih, u manjoj ili većoj meri, nije upotrebio u svom radu. Koje su to osobine koje ovaj dnevnik čine toliko bitnim? Za najvažniju karakteristiku valja izdvojiti visok stepen istinoljubivosti u kazivanjima, neuobičajen za istorijske izvore memoarskog karaktera. Savestan visoki državni činovnik, dosledan svojim načelima, odan zakonima pre svega, Krstić je bio oštroumni posmatrač i strogi kritičar brojnih negativnih pojava u srpskom društvu i u pravom smislu spadao u ondašnju društvenu elitu. Blizak vlastima, odlično je bio obavešten o političkim zbivanjima. Sve to čini njegove beleške dragocenim rudnikom podataka za proučavanje istorije Srbije u drugoj polovini 19. veka.
Pod lupom njegovog posmatranja našla su se sva važna dešavanja od političkog i društvenog značaja. Od šezdesetih do devedesetih godina 19. veka odvijala se jedna izuzetno važna etapa u procesu modernizacije srpske države i njene emancipacije od Turskog carstva. Sve te promene, praćene ratovima, uvećanjem državne teritorije, ustavnim reformama, smenama na prestolu, bile su predmet Krstićevih opservacija. Iz njegovog vidokruga nije izašao ni preobražaj srpske prestonice od istočnjačkog u evropski grad. Pažnju posebno privlače Krstićeva svedočanstva o životu, navikama i zabavama srpske političke i intelektualne elite. Njegova zapažanja o karakternim crtama vladara i vladarki iz dinastije Obrenović, koja je u svojim delima upotrebio istoriopisac i pravnik Slobodan Jovanović, ostala su do danas, uglavnom, nekorigovana.
Za razliku od drugih memoarskih izvora, Krstićev dnevnik pruža obilje materijala za izučavanje svakodnevnog života Beograđana, društvenog morala i vrednosti ondašnjeg vremena. Prijateljstvo, ljubav, žene, brak, provodadžisanje, prosidbe, rođenja, krštenja, sahrane, kartanje, alkoholizam, prostitucija – teme su koje će pažljivom istraživaču korisno poslužiti u rekonstruisanju privatnosti i mentaliteta jednog društva.
Suzana Rajić
[objavljeno: 23/02/2008]
.jpg)
