Izvor: RTS, 19.Feb.2020, 16:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hraniteljke velikog srca
Prateći pre par dana dodelu Sretenjskih priznanja, a još pod utiskom priče o šestoro dece koji su bukvalno sami preživljavali u trošnoj kući kraj Alibunara, setih se dveju običnih, a opet tako posebnih žena koje su Sretenjsku medalju za zasluge dobile 2018. godine. Reč je o Katarini Dešić i Branki Filipović, hraniteljkama iz Miloševca.
Obe "gaze" desetu deceniju (nadam se da su još žive), a, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << iako različitog porekla i sudbina, spojila ih je nesebična ljubav prema deci i jedno selo nadomak Velike Plane u kojem su obe bile došljakinje.
Katarina, rođena u Okučanima (Hrvatska), preživela je logore Jasenovac i Biterfeld, a posle rata se udala za Mateju iz Miloševca.
Kad su shvatili da, zbog torture koju je preživela, ne može da postane majka, ona i suprug rešili su da budu hranitelji.
Kroz njihov dom narednih nekoliko decenija prošlo je više od dvadesetoro dece i svako je ostavilo trag u Katarininom srcu.
Branka Filipović stigla je u Miloševac iz Beograda, kao siroče od dve godine.
Rasla je u hraniteljskoj porodici, a kasnije se udala i rodila troje dece.
To je, međutim, nije sprečilo da vrata svog doma, kao hraniteljka, otvori za čak četrdeset dečaka .
Brinula je o njima kao majka, a njene staračke dane olakšao je jedan Goran koji se kao odrastao čovek vratio u hraniteljski dom.
Pitam se kako su izgledali obični dani u ovim porodicama. Koliko je samo ljubavi, strpljenja, odricanja, muke bilo potrebno da se "podignu" sva ta deca?! Koliko su pelena oprale ruke ovih žena, koliko su doručaka, ručaka i večera spremile, koliko su puta iznova sa decom pisale prva slova i brojeve, koliko su im puta skidale temperaturu, brisale suze i uspavljivale ih.
U svim prilozima koji su pre dve godine o njima objavljeni, a koje sam pažljivo pratila, ove dve žene nisu se nijednom požalile.
Nisu govorile o tome koliko su se žrtvovale i čega su morale da se odreknu da bi bile majke i svojoj i tuđoj deci.
Suza i sasvim jasan bol na njihovim licima mogli su da se vide samo kad su se sećale rastanaka. A bilo ih je mnogo, previše za jedan ljudski život.
Znale su šta znači hraniteljstvo i kakva su pravila, ali ipak je bolelo kad su deca odlazila.
Neki su kao punoletni ljudi kretali u novi život, neke su usvajali, pojedini su se vraćali u dom, a neki u porodice iz kojih su potekli.
Čini se da je Branku i Katarinu ipak najviše pogađalo kad su "njihovu" decu vraćali biološkim roditeljima zbog čijeg nemara, zlostavljanja ili neodgovornosti su se i našla u hraniteljskim porodicama.
E tu dolazimo do "majke" iz Alibunara!
Pitam se šta će biti sa njenom decom.
Da li će nekome pasti na pamet da ih za par meseci, kad se "slegne" prašina i mediji zaborave na ovaj slučaj, vrati ženi koja ne zaslužuje da se zove MAJKA?! Ne bi bilo prvi put!
Nažalost, mnogo je primera koji su pokazali da sistem nije dobro reagovao i da su oni, čiji je posao da brinu o dobrobiti dece, pravili kobne propuste.
Teško mi je i da se sećam svih primera za koje sam čula ili sam o njima, kao novinar, izveštavala.
O podobnosti da bude roditelj u slučaju žene koja je mogla da ostavi šestoro dece od kojih najmanje još uvek nosi pelene, ne može se nikad više govoriti.
Jedina briga nadležnih moralo bi da bude dete koje će tek da rodi jer, koliko sam shvatila, ponovo je trudna.
Niko joj, naravno, ne može zabraniti da rađa, ali roditeljsko pravo takva osoba više ne može da ima.
Možda ne možemo da menjamo pojedinca, njegov mentalni sklop, poglede na život i moral, ali, kao civilizovano društvo, moramo da zaštitimo nedužne, nemoćne i ranjive.
Deca iz Alibunara zaslužuju bolji život i i nadam se da ih negde čeka neko poput Katarine i Branke.
Neko ko će ih voleti nesebično, bez zadrške i bez razloga... samo zato što je takav čovek!
.jpg)
