Izvor: Politika, 05.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Holivud i carstvo nebesko
Protekla dekada, kako u holivudskom, tako i u autorskom filmu, obeležena je religioznim motivima preodenutim u različite žanrove, pokazujući dvomilenijumski kontinuitet sa biblijskim odrednicima kao što su greh, kazna i iskupljenje. Dok je prethodna dekada donela eksplicitne religiozne motive – mračni triler Se7am (Se7en), u kome Dejvid Finčer elaborira Sedam smrtnih grehova, ili pak Stigmata, ova dekada ostala je nešto diskretnija u formalnom ali intenzivnija u simboličkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tretmanu pomenutih motiva. U osvit novog milenijuma, u eri u kojoj šoping-molovi predstavljaju hramove bogova konzumerizma, visokobudžetni Holivud i dalje, na tragu Fridkinovog Egzorciste (Exorcist), ostaje na religioznim trilerima sa elementima horora kakav je, recimo, prilično nezapažen film Žetva (The Reaping) Stivena Hopkinsa (sa oskarovkom Hilari Svonk).
Bitka za Jerusalim
No, jedan od retkih autora koji vladaju i žanrom, Britanac Ridli Skot autentično podseća na vrednost borbe za carstvo nebesko. Nebesko kraljevstvo (Kingdom of Heaven), istovremeno epski spektakl i intimističko putešestvije, nije tek puka rekonstrukcija epohe Krstaških ratova i pada Jerusalima, već slika izgubljenih vrednosti i slika transformacije homo fabera u homo sacera. Kovač Bejlijan (Orlando Blum), vanbračni sin viteza krstaša, iako gnevan na Boga zbog gubitka žene i sina, povratiće veru i nadu – njegova misija za očuvanje Svetog grada razotkriva pohlepu lažnih nosilaca hrišćanskih vrlina, a kultura dijaloga, tolerancija i poštovanje različitosti predstavlja povratak iskonskim vrlinama. Bitka za Jerusalim je bitka za sopstvenu izgubljenu svetlost. Skotovo ostvarenje upravo ističe povratak vere, jer Nebo se više raduje jednom pokajniku nego desetorici pravednika.
Meksikanci Alesandro Inaritu i Alfonso Kuaron, odgojeni u duhu latino-katoličanstva, donose svoje (melo)dramske vizije greha, krivice, kazne, oprosta i spasenja. U opusu koji predstavlja svojevrsnu potragu za spasenjem (Pseći život – Amores Perros; 21 gram; Vavilon – Babel) A. Inaritu odbacuje bilo kakav propovednički ili moralizatorski ton. Od parabole o animalnom i bestijalnom, od ploti u Psećem životu, preko pokušaja merenja matematički i metafizički nesamerljivog – duše (jesmo li zaista u trenutku smrti olakšani za 21 gram?) – sve do putovanja kroz jezičke i značenjske mreže kao iskušenja u novomilenijumskoj vavilonijadi u Vavilonu, gresima savremene potrošačke civilizacije, Inaritu vodi svoje junake kroz iskušenja sopstvenih demona, jer takve je najteže nadvladati. U Psećem životu, mladić (Gael Garsija Bernal) poželeo je tuđe (sestru svog brata), manekenka je prisvojila tuđe (oženjenog muškarca), uz greh taštine, a nekadašnji revolucionar odrekao se svoje porodice zarad 'višeg', opšteg dobra, te će skončati život sa neizmernom krivicom, osamljen poput psa. I u 21 gramu, baš kao i u Psećem životu, junake spaja (po agnosticima) puki slučaj, a za verujuće – to je zapravo Proviđenje, Promisao. Umirućem profesoru matematike (Šon Pen) presađuju srce tek poginulog sredovečnog porodičnog čoveka, čija udovica (Naomi Vots) traži osvetu. A bivši osuđenik (Benisio del Toro), fanatično okrenut veri, krivac je za pogibiju. Čovek koji nosi tuđe srce i tuđu žeđ za osvetom otkriva katarzu oprosta. U Vavilonu, kroz različite geopolitičke svete i profane prostore, preko siromašnog ali večno karnalnog Meksika, potom politički nestabilnog Maroka (Bred Pit i Kejt Blanšit), pa sve do Japana utonulog u hiperrealnost reklamnih poruka i opijata u kome je utihnuo i sam jezik (junakinja je gluvonema), junaci se iniciraju očekujući spasenje.
Alfonso Kuaron, u ostvarenju Deca čoveka (Children of Men) elaborira mračnu viziju budućnosti u kojoj je čovečanstvo izgubilo moć biološke reprodukcije. Gerilske snage suprotstavljene represivnom režimu pokušavaju da očuvaju tajnu – jedna žena ipak je ostala trudna. Klajv Oven kao glavni junak Teo (ipak nepotrebno toliko eksplicitno imenovanje u dovoljno jasnoj simboličkoj ulozi) poput Hrista žrtvuje se za spas još nerođenog deteta, a misteriozni projekat Čovek predstavlja poslednju oazu (ili pak laboratoriju) ljudskog u postapokaliptičnom svetu.
Ruska verzija Matriksa
Zanimljivi su autorski iskoraci dalekoistočnih reditelja – iako su stasavali u budističkim kontekstima, ovi sineasti donose poetiku nesumnjivo hrišćanskih motiva. Južnokorejac Kim Ki-Duk u Samarićanki (Samaritian Girl) portretiše tinejdžerku iz Seula koja preuzima klijente svoje nastradale prijateljice, maloletne prostitutke. Na tragu Marije Magdalene na koju se niko ne sme baciti kamenom, jer niko nije bez greha, devojka sredovečnim muškarcima vraća sav novac, na taj način im pokazujući nemerljivost žrtve. Otac devojke, u ambivalentnoj poziciji osude i sažaljenja, ne odvodi kćer na egzekuciju – on razumeva da njena začudna žrtva ima jedan nedokučivi smisao.
Savremena ruska kinematografija donela je svoju verziju Matriksa – naučnofantastični diptih i negativna utopija Dnevna straža (Dnevnoj dozor) i Noćna straža (Nočnoj dozor) reditelja Timura Bekmambetova predstavlja kinematografsko ispisivanje svojevrsnog moskovskog kruga kredom na manihejskoj pozornici. U savremenoj Moskvi, paralelno sa vidljivim, egzistira i nevidljivi serkl besmrtnika – poklonika Svetlosti i Tame. Glavni junak Anton, nakon neuspelog pokušaja da uz pomoć gatare izazove abortus svoje devojke, postaje agent Svetlih, budući da ima natprirodne sposobnosti. Deceniju kasnije, on krši vekovno primirje ubistvom jednoga od Tamnih ne bi li zaštitio nevinog dečaka. A taj dečak zapravo je njegov spaseni sin Jegor. Jegor će se ipak prikloniti Tamnima, i surogat-ocu, vrhovniku Tamnih – ne samo stoga što Zlo ima dijaboličku moć privlačnog, već i da bi se osvetio Antonu, ocu za koga saznaje da je želeo da ga još nerođenog ubije. Sve duše koje je Anton spasao ne mogu se meriti sa jednom izgubljenom, sinovljevom, i ta krivica zbog pokušaja deteubistva predstavlja krst koji će Anton nositi sa sobom, sve dok, uz pomoć Krede Sudbine, ponovno ne ispiše svoju prošlost a time i budućnost čovečanstva. U Dnevnoj i Noćnoj straži, na tragu začudnog i spisatelja Viktora Peljevina ili pak Saše Sokolova, svakodnevica tranzicione Rusije čita se u ironijskom ključu. Ikonografija Svetlih na trenutke evocira KGB operativce a Tamni postaju poput avatara kompjuterskih igrica, jednog dijaboličkog simulakruma.
Ulazak u sopstveni kovčeg
Sa druge strane, Pavel Lungin odaje čisto pravoslavnu kanonsku posvetu Dostojevskom i Tarkovskom u Ostrvu (Ostrov), ostvarenju koje je zatvorilo prošlogodišnji Venecijanski festival. Lungin (našoj publici znan kao autor Taksi bluza i Oligarha) donosi intimno ostvarenje o čudaku koji živi pri pravoslavnom manastiru na dalekom severu. On ima moć isceljenja i jasnoviđenja, ali svaki njegov dan obremenjen je krivicom i molbom za spas sopstvene duše. Tri decenije ranije, kao vojniku ruske mornarice u Drugom svetskom ratu, nacisti su mu poštedeli život ali su ga nagnali da ubije svog saborca. Živeti sa svešću o sopstvenom grehu dovoljna je kazna. A kada junak saznaje da zapravo i nije učinio formalni greh, jer je njegov saborac preživeo, oprosta i dalje nema i ne može ga biti. Krivica je u pomisli, i nameri, u moralnom homicidu. I dok Braću Karamazove otvara smrt starca Zosime, Ostrvo zatvara ulazak junaka u sopstveni kovčeg. Starac zna trenutak svoje smrti, i kao da je sam određuje. Iako mu je žrtva odavno oprostila, iako Tvorac oprašta, junak ne oprašta sam sebi. I to je zapravo moralno načelo, to je kantovski kategorički imperativ, i to je put do spasenja, soteriološka matrica.
Između dva pola egzistencije, rođenja i smrti, kazna za junaka već je u samom nedelu, u griži savesti. Film kao onirički medij i sam predstavlja ispovedaonicu kako autora, tako i gledaoca, kako tvorca dela, tako i njegovih sledbenika, i možda ponajviše od svih umetnosti nosi tu katarzu. Od Holivuda, preko Latinske Amerike, Dalekog istoka pa sve do Rusije, greh, pokajanje, iskupljenje i spasenje u intimnim filmskim vizijama brojnih autora postaju luče jednog makrokosmičkog putovanja.
[objavljeno: ]
