Izvor: Blic, 05.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Holidej kuću čuva…
Da nema praznika, ne bih ni znala koliko Wiesbaden ima srećnih brakova! Držeći se ruku-podruku, ljudi jure iz radnje u radnju kupujući gaće, čarape i klopu, kao da se spremaju za višegodišnje putovanje oko sveta. A ne, za dva neradna dana i to – kod svoje kuće. Što volim kad na ulici ugledam prijateljicu kako vuče cegere do zemlje (sa jezikom isplaženim preko njih), ali nasmejana i srećna, kao nikad do tad. Žuri, kaže, svojoj kući, da dočeka muža, kojeg nije videla oho-ho >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i duže. Zaboravila, da je (dotičnog) koliko juče pljuvala i pretila razvodom, cičeći i vrišteći što od nje pravi krpu - dodje, jede i ode, kao da im je kuća, restoran brze hrane. A tek on !? Gde ćeš, pitam drugara? Porodično, odgovara mi ponosno. I on smetnuo s uma, da je svoju ženu, odavno zaturio izmedju šporeta i ormana, pljujući je kad ona to ne čuje, a još više - kad čuje. Sad joj uredno kupio prase, da ga zajednički okrenu na ražnju. Još kad mu do kraja oglodju koske i dremnu nakon toga, pokazaće prijateljima i rodbini - kako se nisu slučajno, ni venčali, ni sreli. Bilo je to iz sve snage i onolike ljubavi, koja ih nije napustila - sve do ovih praznika. Ma, super, pomislim, nije neko slučajno izmislio te neradne dane. Red je da se ljudi ponekad i odmore. Pljuju svoje najbliže svakodnevno, pa može bar nekoliko puta godišnje i da se predahne od pljuvke. Da čovek uzme vazduha, napuni baterije (i rodjena usta) i koliko odmah, čim praznici prodju, krene (vedar, odmoran i čio) - sve ispočetka!
