Izvor: Politika, 27.Jul.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hodorkovski nije Saharov
Zapadu omiljeni ruski politički disident Mihail Hodorkovski, izgleda, ipak nije sudski progonjen iz političkih motiva. Bar to, uprkos svim dosadašnjim tvrdnjama zapadnih medija i političara, nije utvrdila za to najmerodavnija sudska instanca na Starom kontinentu – Evropski sud za ljudska prava, u Strazburu.
Sud je odbacio pritužbu da je politički bila motivisana optužba protiv Hodorkovskog i njegovog saradnika Platona Lebedeva, koji su osuđeni na 13 godina zatvora zbog pranja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novca i utaju poreza, u aferi za koju su mnogi tvrdili da je bila obračun vlasti Vladimira Putina sa biznismenom koji je kritikovao Kremlj i finansirao opoziciju. Premda je u složenoj presudi naveo da je sudski postpak nije bio u potpunosti pravičan te da je Rusija u više tačaka prekršila Evropsku konvenciju za ljudska prava, prvenstveno „prava na pravično suđenje”, „povrede privatnosti u odnosima advokat-klijent” kao i „prikupljanja i ispitivanja dokaza od strane prvostepenog suda”, Sud u Strazburu je istakao da je optužnica protiv Hodorkovskog i Lebedeva „počivala na čvrstim osnovama”, kao da su oni „moguće zaista krivi za utaju poreza”.
Nekad najbogatiji čovek u Rusiji, koji je u zatvoru od 2003. a zbog smanjenja kazne bi trebalo da bude na slobodi u oktobru sledeće godine, minule decenije postao je za rusku opoziciju, zapadne političare i vodeće medija primer „političkog disidenta” i „borca za ljudska prava”. Štaviše, kada je francuski filozof Andre Gluksman u oktobru 2007. u autorskom članu za francuski „Mond” ustvrdio da se Hodorkovski bori za iste vrednosti za koje se borio i Andrej Saharov, zapadni listovi su potom u bezmalo svakom članku ovog ruskog tajkuna predstavljali kao savremenu verziju čuvenog ruskog borca za ljudska prava. Na momente izjednačujući Hodorkovskog i Saharova, mediji su čak posle izbora Dmitrija Medvedeva za predsednika Rusije nagađali da li će upravo Medvedev biti kao Mihail Gorbačov koji je pomilovao Saharova i dopustio mu da se vrati u Moskvu iz internog egzila. Saharov je, inače, poslat u grad Gorki (sada Donji Novgorod, koji je u vreme SSSR bio zabranjen za strance) poslat samo zato što se u jeku hladnog rata zalagao za nuklearno razoružanje, ali i kritikovao kršenja ljudskih prava kao i sovjetsku invaziju na Avganistan 1979.
Međutim, Medvedev nije Gorbačov, a ponajmanje je Hodorkovski Saharov. Čini se poprilično uvredljivo izjednačavanje ruskog tajkuna i ovog nuklearnog fizičara koji je 1975. dobio Nobelovu nagradu za mir i ostao upamćen kao neko ko je svoj život i karijeru uspešnog naučnika ugrozio svojim angažovanjem na polju ljudskih prava. Saharov nije kao Hodorkovski bio novopečeni multimilijarder koji je, zahvaljujući dobrim vezama u vlasti i tajnim službama, prve milione stekao već u 23. godini dok je u smutnim vremenima Jeljcinove Rusije napravio bogatstvo od oko 15 milijardi dolara.
Uostalom, Hodorkovski je optužen i osuđen za finansijsko krivično delo, koje se na isti način tretira i u SAD. Dovoljno je prisetiti se Bernarda Medofa, koji je pre četiri godine osuđen za proneveru skoro 65 milijardi dolara, pri čemu je dobio kaznu od 150 godina zatvora, što je višestruko duže od kazne koju služi Hodorkovski.
Međutim, postoje debeli razlozi za to što su mnogi ruski opozicionari ali i političari na Zapadu, pogotovo u SAD, u Hodorkovskom videli Saharova. Ruski opozicionari u Hodorkovskom vide potencijalnog finansijera koji je počeo da pomaže borce za ljudska prava. Doduše, njegovo zalaganje za demokratizaciju i liberalizaciju Rusije nikad nisu okusili u praksi, jer u praksi nisu iskusili da li bi njegovo zalaganje za istinsku višestranačku demokratiju u Rusiji zaista vodilo smanjenju uticaja tajkuna ili bi on svoju podršku opoziciji iskoristio za svoje bogaćenje onda kada bi te stranke došle na vlast.
Nije ni čudno zašto je Hodorkovski za predstavnike američke političke elite toliko važan „disident”. Delom razlozi leže u činjenici da je on nameravao da uvede američke energetske kompanije „Ševron” i „Ekson Mobil” u svoje poslove sa naftom i gasom, a samim tim u posed strateške energetske infrastrukture u Rusiji. Ova činjenica, ipak, ne bi mu baš obezbedila da bude redovna tema minulih godina na svakom Molitvenom doručku u Vašingtonu, na koji je redovno pozivana i njegova majka. Zasluge za privilegiju da se za njega mole i demokrate i republikanci leže pre svega u činjenici da je pre utamničenja on uveliko krenuo da se novcem dodvorava američkim političkim krugovima, računajući da mu to može biti svojevrsna polisa osiguranja.
Najpre je angažovao uticajnu vašingtonsku lobističku kuću APCO, koja upošljava brojne bivše američke ambasadore i kongresmene. To mu je omogućilo da i danas američki političari ga ističu kao političkog disidenta, a da je Hodorkovski za APCO i dalje važan klijent svedoči i da je pre četiri godine na jednom od ročišta u njegovom procesu u sudnici u Moskvi primećena i direktorka APCO Mardžori Kraus. Osim toga, pre hapšenja Hodorkovski je osnovao i svoju fondaciju u kojoj je angažovao lorda Rotšilda i bivšeg američkog šefa diplomatije Henrija Kisindžera. U mesecima pred hapšenje se trudio da se dodvori i tadašnjoj administraciji Džordža Buša pa je u Vašingtonu finansirao brojne političke grupe, dok je u saradnji sa Lorom Buš dao milione dolara za Kongresnu biblioteku.
Njegove milijarde i želja da parira vlasti u Kremlju lako mu je obezbedila mesto u energetskom savetodavnom odboru američkog investicionog fonda „Karlajl grup” tako da se viđao sa Džejmsom Bejkerom, Džordžom Bušom starijim, Kondolizom Rajs i američkim potpredsednikom Dikom Čejnijem.
Stoga ne čudi zašto je za zapadne kritičare i američki Stejt department proces protiv njega bio „politički motivisan”. Strazbur, međutim, to nije nedvosmisleno potvrdio. Iako sasvim sigurno niko ne sumnja da postoje veliki političko-finansijski razlozi zašto ostali ruski tajkuni nisu procesuirani za slična nedela, sasvim je sigurno i da pedesetogodišnji tajkun nije uporediv sa jednim Saharovim, koji iza sebe nije imao milijarde dolara i političko-medijsku mašineriju.
Nenad Radičević
objavljeno: 28.07.2013.
