Izvor: B92, 14.Jul.2020, 20:43

"Hoćeš u carstvo nebesko? Padni na kolena i pokaj se!” - Strašan život dece u manastiru igumana Sergeja

U Srednjeuralskom ženskom manastiru, koji je osnovao otac Sergej, već više od 15 godina sa monahinjama žive i deca. Mnogo godina nakon što su napustila manastir, neka od ove dece govore za BBC o nasilju koje su preživela.

U Srednjeuralskom ženskom manastiru koji je osnovao otac Sergej, inače vrlo popularan "isterivač đavola"na Uralu, već više od 15 godina žive monahinje, ali i deca. Pojedinu decu u manastir su doveli religiozni rođaci, a druge su roditelji dali kao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << u internat.

Neki su tamo proveli godine, a spremnost da ispričaju šta su preživeli pojavila se tek mnogo nakon što su napustili manastir.

Iguman Sergej (kršteno ime mu je Nikolaj Romanov) voli i ume da skreće pažnju na sebe, a njegov lik se poslednjih meseci često pojavljuje u ruskim i svetskim medijima.

Učenica sedmog razreda Darija Reš je 2001. godine sa grupom iz verske škole došla je na ekskurziju u manastir Ganjina Jama.

Pokraj njih je, preko blata u dvorištu, prošao kamion sa drvima, a do hrama su vodili puteljci prekriveni nemarno razbacanim daskama.

U hramu su sreli ženu po imenu Valentina, koja je verovatno patila je od neke psihičke bolesti, dok je ispred nje stajao otac Sergej.

On je iz nje isterivao demone, odnosno obavljao egzorcizam, kako to nazivaju u pravoslavlju. Valentina je vrištala.

"Ona je strašno cvilela, psovala, urlala tako da se čulo kilometrima daleko, kao da je neko ubija. Mučila se," priseća se Darja u razgovoru za BBC.

Preplašenoj devojčici iznenada se učinilo da umesto žene vidi crnu loptu koja se vrti.

"Imala sam osećaj kako da vidim demona koji muči tu ženu", kaže Darja.

Sedamnaest godina kasnije, psiholog će objasniti Darji da je sklona sinesteziji, osobini čula, zbog koje čovek naročito može da doživi zvukove u formi boja.

Međutim, 2001. godine učenica nije znala za taj neurološki fenomen. Od straha je počela da rida.

Zbunjeni učitelj nedeljne škole odveo ju je kod oca Sergija, koji tada još nije bio sveštenik, već običan monah, u nadi da će on moći da umiri dete.

Romanov je, priseća se Darja, samo kratko rekao: "Ona je zaposednuta, to i tebi može da se desi. Samo Bog može da te spase. Čekam te idući put ovde sa majkom. I da ostaneš."

Dve nedelje kasnije Darja se sa majkom vratila kod Sergeja.

"Još se nisam oporavila od užasa, verovala sam da demon može da se useli u bilo kog čoveka i bilo mi je potrebno da me spasu", seća se ona.

Tako je 2001. godine Darjina majka postala jedna od najodanijih sledbenica oca Sergeja, vezavši za manastir svoj život i život svoje ćerke na mnoge godine.

Otac Sergej je puno uticao na tinejdžere, ponekad čak odmah i brzo prilikom prvog susreta. Mnoga deca su se sama oberučke složila da žive u manastiru.

"Živela sam sa babom tiraninom, majkom koja je dovodila u red karijeru i novi brak. A tamo je bilo mnogo dece, vozili su nas na saonicama sa konjima, tobogani, jelke, zvonjavina crkvenih zvona, deci se u početku manastir učini kao bajka. Rekla sam mu - naravno da hoću", priča jedna od bivših iskušenica.

Monahinjama i iskušenicima Srednjeuralskog manastira, otac Sergej pričao je o čipovanju prilikom vakcinacije i dobijanju pasoša, o demonima u Ajfonu i internetu, o skorom kraju sveta, koji će biti praćen glađu, ratovima i progonima pravih pravoslavaca, o skorom dolasku antihrista, koga je svetska vlada već izabrala.

Nakon što je poslušala prvu propoved Romanova, Darja Raš koja je zajedno sa majkom došla u manastir, pomislila je da treba da napusti školovanje.

"Sergej je uvek insistirao na tome da nas je spasao: 'Vi bi ste se valjali po zemlji i umirali od droge'. Međutim, to nije istina", uverena je Darja Raš.

"Kod njega su dolazili ljudi koji uopšte nisu bili na dnu. A i oni koji su imali perspektivu da umru od droge ne zaslužuju da se o njima tako priča", dodaje.

Ona se priseća porodice iz perioda pre nego što se u njihovom životu nije pojavio otac Sergej - otac se bavio biznisom u medijima, majka je bila profesor engleskog jezika na fakultetu.

Starija sestra se upisala na Filološki fakultet, a Daša je pobedila na takmičenju iz istorije.

"Odrasli iskušenici takođe nisu ljudi sa dna", dodaje jedna od bivših iskušenica.

"Mnogo je obrazovanih ljudi sa uspešnim karijerama. Ali, očigledno i sa posebnim sklopom ličnosti".

Najveći deo Sergejeve pastve, kaže Darja, činile su ranjive žene sa decom i siročići, a takođe i bolesni od raka ili oni koji su se lečili kod psihijatra.

Ocu Sergiju se često obraćaju za pomoć i on je spreman da primi one kojima je pomoć potrebna.

Tako je u manastir 2010. godine došao učenik osmog razreda Anton Križanovski čiji su roditelji smatrali da u manastiru mogu da mu pomognu.

"Meni su zapravo mogli da pomognu samo lekari. Ali mene su dali u manastir kao neku 14-godišnju zabludelu devojku koju su zaposeli demoni. Nismo ništa razgovarali, ja sam došao iz škole, rekli su mi spremi stvari. I samo su me tamo odvezli", priča Anton.

Te večeri roditelji su otišli. Anton je u manastiru dobio ime Anastasija i dobio je dugu crnu suknju i crnu maramu.

Kada članovi iste porodice završe u manastiru, retko se viđaju.

"To je bila njegova specijalnost. Bilo je neophodno odvojiti decu od roditelja", sećaju se braća Filip i Fedor Maljutkini.

Roditelje bi poslali u skit, deca bi ostala u manastiru ili bi malu decu i predškolce smestili u kolibu, a roditelje u kelije i dodelili bi im dužnosti 12 sati dnevno.

"Skoro niko nije mogao da živi zajedno. Da dođeš i živiš tamo sa decom isto je kao da si ih dao u dom", prisećaju se oni.

Totalna kontrola nije oslabila. Sva pisma u manastiru čitaju se pre slanja i po prijemu.

Možete da razgovarate telefonom samo jednom nedeljno u određeno vreme. Iskušenice imaju svoje mobilne telefone, ali ilegalno, kao u zatvorima.

Devojke ih sakrivaju u uloške, dečaci kradu od hodočasnika.

Jedan ukradeni telefon spasio je jednog učenika, čija majka nije htela da mu dozvoli da napusti manastir.

On je rekao za BBC da je nazvao oca, koji je tri meseca tragao po celom regionu za porodicom koja je nestala i kroz šumu pobegao do njegovog automobila.

Mlađi brat je ostao u manastiru, plašeći se da njegova majka neće preživeti odlazak sina.

Glavni problemi nastaju kada odrasla deca hoće da izvade pasoš ili da upišu fakultet.

Početkom 2000-te pastva oca Sergeja spaljivala je pasoše i druga dokumenta i sam Romanov je učestvovao u tome. Što, istini za volju, njega nije sprečilo da kasnije putuje avionom na Krim, Jerusalim i Svetu Goru.

Svi iskušenici koji opisuju svoj život u Srednjeuralskom manastiru u različitim periodima od 2001. do 2020. godine govore o fizičkom i psihičkom nasilju.

Bili su kako u ulozi žrtve, tako i u ulozi svedoka.

Jedna iskušenica je kažnjena zato što je u pet ujutru, dok je uzimala džak krompira iz podruma, skinula maramu.

Kažnjavani su i zato što su kroz šumu odlazili u grad da nabave malo čokolade, zbog svađe sa monahinjama ili zato što su se družili među sobom.

Zato što su svirali klavir.

Zbog flaše šampanjca koju je njih sedmoro podelilo za sedamnaesti rođendan.

Zbog kupanja u obližnjem kamenolomu.

Premlaćivanje dece bio je posebni zadatak, baš kao rad u trpezariji ili briga o konjima. Niko nije pokušao da je odbije, pričaju bivši stanovnici manastira.

Šamar, tajno ili javno bičevanje, šibom po petama, klečanje na grašku, sedenje na mravinjaku, a da nešto od toga zaslužiš dovoljno je da se ponašaš kao tipičan tinejdžer, seća se Anton.

"Tako slamaju ljude".

Braća Maljutkin se sećaju kako su ih za popušenu cigaru zatvorili u čelični vagon na dve nedelje.

"Jednom dnevno su nam davali veknu hleba, tri litre vode. I kofu za vršenje nužde.

"Zidari koji su tu radili sažalili su se na nas, kroz cev su nam ubacivali hranu u konzervama", prepričavaju.

Na Telegram kanalu manastira braću su optužili za upotrebu narkotika i objavili da je otac Sergej bio protiv njihovog boravka u Srednjeuralskom.

Kasnije su vagončiće zamenili kelijama od 2h3 metra, gde su zatvarali krive na nekoliko nedelja, nisu im davali da se kupaju.

Dozvoljavali su im da obavljaju nuždu dva puta dnevno i hranili su ih hlebom i vodom.

Ako bi uhvatili nekoga da pokušava da da drugu hranu, zatvarali bi ga u keliju uz reči: "Ovde nema mesta za milosrđe".

"Bila je jedna devojčica koja nije izlazila odatle, stalno su je kažnjavali", priseća se Anton.

"Ona nije radila ništa posebno, samo je bila dete. Mislila je da izlaziti napolje, brbljati, smejati se, šetati po šumi i bacati kamenje najnormalnije dečije ponašanje. Ali, upravnici manastira nisu tako mislili".

Devojčice su kažnjavali češće i strožije, pričaju braća Maljutkin.

Irina (ime je izmenjeno) se seća kako su je kada je imala 14 godina, za pokušaj bekstva, razapeli na seniku i išibali.

Jedan muškarac je držao za noge, drugi za ruke, a treći je šibao kablom.

Hristina priča o dve drugarice, koje su odnele teglu meda od monahinja.

Za kaznu su ih naterali da pojedu teglu meda, a zatim ih je dvojica odraslih muškaraca išibala.

Druga iskušenica, koja je nedavno napustila manastir, tvrdi da je izdržala stotinu kazni ali odbija da govori više o njima, plašeći se za svoju porodicu.

"Otac Sergej nije držao pored sebe normalne ljude koji su okrenuti Bogu. On se okružio bivšim osuđenicima, koji su mu potrebni kako bi bez pogovora izvršili sve što im kaže.

"Da su rekli mom ocu - uzmi ovaj kabl i istuci devojčicu od 12 godina, moj otac bi ga odbio. A ovi su ispunjavali sve", seća se Fjodor Maljutkin.

Hristina Samuškina je 2009. dobila upalu pluća.

Nedelju dana je imala temperaturu, monahinje su je odvele kod oca Sergeja da da blagoslov da je odvedu u bolnicu.

Rekao je da Hristina ima temperaturu zato što je neposlušna i "kada se bude pokajala tada će demon bolesti odmah da je napusti".

Devojčicu nisu mogli bez blagoslova da je odvedu u bolnicu.

Nekoliko dana kasnije, Hristina je izgubila svest od visoke temperature i tek nakon toga su je manastirskim autom odvezli lekaru u najbliži grad, Verhnjuju Pišmu.

Rezervnu odeću su zaboravili da ponesu, pa je morala da pozajmi od cimerke iz sobe pantalone tri četvrt i majicu.

Monahinje koje su došle da je posete su to videle.

Kada se nakon mesec dana lečenja Hristina vratila u manastir, pozvali su je u trpezariju i pred celom pastvom objavili:

"Vi gledate u iskušenicu koja je osramotila čast manastira, skinula je maramu i suknju".

Zbog toga je otac Sergej dao blagoslov da bude proterana iz manastira, a pre toga je kažnjena šibanjem, klečenjem na grašku i sto dubokih naklona.

Hristinu su tukli metalnim kablom prekrivenim gumom, stavili da kleči na grašku i poslali kući.

Ali kasnije, otac Sergej rekao je da joj je oprostio, a Hristina, koja je u manastiru imala voljenu monahinju Tatjanu, "majku Tanju", ostala je još godinu dana.

Zatim je Hristina našla svoju pravu majku. I ova je, saznavši o životu ćerke u manastiru, napisala dve žalbe, komisiji za slučajeve maloletnih lica i patrijarhu.

U porodicu je dolazila i služba za starateljstvo, u manastir su dolazili ljudi iz patrijaršije ali sve se svelo na vređanje Hristine.

Porodica nije sačuvala kopiju pisma.

"Ja sam za pola godine osam puta dobila batine. Ja ne razumem kako je bilo moguće da biješ 10-godišnje dete koje je dobar đak. Uglavnom su me optuživali da sam drska zato što sam protivurečila", priseća se u razgovoru za BBC bivša iskušenica.

Ona opisuje scenu iz 2009. godine: svi se skupljaju u hramu u šest ujutru, a otac Sergej započinje isleđivanje. Stalno gladna dečica su ukrala konzervu mesa ili kondenzovano mleko.

Prvo su pretučeni uz viku i ciku, zatim ih je Romanov izvodio iz gomile i pitao: "Da li kradeš? A ti da li kradeš?"

Neko je priznao da je ukrao kesu bombona.

"Tukao ih je snagator od dva metra kablom, a drugo dvoje su ih držali za ruke i noge. Onima koji bi odgovorili "ne" otac Sergej je takođe određivao kaznu od četrdeset udaraca kablom zbog drskosti.

"Ja sam imala sreće pošto sam obukla debele zimske pantalone", kaže ova devojka.

Za mnoge iskušenike gore od batina bilo je javno ponižavanje. Oni su telesno kažnjavanje podnosili lakše.

Otac Sergej je sramotio decu pred drugima obično u trpezariji za vreme ručka ili u hramu za vreme propovedi, pričaju njegovi bivši učenici.

"Kad dođeš u manastir misliš da je to sveto mesto. A zapravo tamo žive ljudi sa takvim strastima", govori jedna od devojaka, koja čak ni jednom nije bila kažnjena.

"Kada sam odlazila, plašili su me da me u spoljnom svetu čekaju zli koristoljubivi ljudi, koji mi žele zlo. Međutim, ja u svetu van manastira nisam videla ništa što bi moglo da se poredi sa odnosima koji su vladali u manastiru.

"I upravo nakon boravka u manastiru moj je oklop tako debeo da teško da nešto može da ga probije. Tamo sam naučila da varam i da se pretvaram kao nikada i nigde u životu. Oni su tamo opsednuti seksom više nego tinejdžeri".

I još smo mi uvek bili sumnjičeni za seks i kažnjavali su nas zbog toga, složno govore bivši iskušenici.

Međutim, uskoro je ovom monahu bilo zabranjeno da ispoveda.

Gde je on sada, bivši iskušenik ne zna.

Devojku su poslali u skit, a sada, kako Anton priča, pojavljuje se na video snimku u znak podrške manastiru gde peva "Za otadžbinu, za Staljina" , već je monahinja.

Ovu priču potvrdio je i drugi iskušenik manastira, koji je želeo da ostane anoniman jer u manastiru žive njegovi najbliži.

Nakon dve godine Antona je odvela rodbina iz manastira.

Zbog ishrane u manastiru dobio je oboljenje creva sa krvarenjem, koje se dugo leči.

Rekli su mu da su to "mesečni ciklusi".

Iskušenik Igor Šarov (ime je promenjeno) u maju 2020. godine rekao je da su pravila u manastiru pooštrena.

"Gore je nego što je bilo. Uzimaju čak i telefone na dugmiće. Prošle godine su dolazili ljudi koji su hteli da me odvedu. On, Romanov je nekako to saznao, pozvao me je i dobro me izgrdio. Još uvek mi govori da sam izdajnik, ja se sa time ne slažem", priča Igor u glasovnoj poruci, snimljenoj u manastiru.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

Nastavak na B92...