Izvor: Danas, 11.Jan.2016, 20:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hoćemo poštu
Ne mogodoh da na pretrpanim policama pronađem De Mestrovu knjigu krvoločno naslovljenu, "O dželatu", u kojoj se, doduše, o dželatu ponajmanje govori, pa ću metra De Mestra citirati po sećanju. Kaže otprilike De Mestr da propasti nekog naroda prethodi posrnuće njegovog jezika. Ako je De Mestr bio u pravu - a često je bio - onda nam se crno piše. I to ponajpre zato što u Srbiji svako piše, što možda i ne bi bio neki naročit problem, da se sve to ne štampa u novinčinama. Ne mislim >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << tu na žutare i tabloide, nego na takozvanu ozbiljnu štampu u kojoj se nivo pismenosti iz godine u godinu srozava na sve niže grane.
Posebno mi se poslednjih godina popela na Crven Ban masovna zloupotreba glagola "obeležiti" i "obeležavati" koji su, da kažemo, dibidus uskoznačni i koji bi trebalo da znače samo ono što treba da znače, dakle - turiti na nešto neki znak, tj. beleg, a u prenesenom smislu, pamtiti nešto po nečemu što je bilo važno. Za novindžije i novindžike serbske to nije tako, pa kad god neko nešto svetkuje, praznuje ili proslavlja, oni napišu da on to u stvari "obeležava", a preda mnom uvek iskrsne slika uličnog džukca koji - znamo čime i kako - obeležava teritoriju.
Ali nije to tema naše današnje kolumne. Naša tema je ista kao i jučerašnja - "obeležavanje" dvadesetpetogodišnjice Republike Srpske - samo sagledana iz drugog ugla. Pročitah, naime, da je Oco na "obeležavanju" godišnjice blagoizvoleo izjaviti da "mi volimo Republiku Srpsku, ali da to ne znači da mrzimo BIH". U toj sam izjavi - i mnogim drugim i iz drugih usta, nije Oco u tome ni usamljen ni jedini, kamo sreće da je tako - takođe prepoznao izvesno posrnuće jezika. Ne dovodim u pitanje Ocovu ljubav prema RS, a još manje mu pripisujem mržnju prema BIH, samo mi se upotreba jakih emocija, ljubavi i mržnje - sasvim primerena sapunskim operama - učinila neumesnom u političkom govoru.
Nemam ja ništa protiv emocija, daleko bilo, neka u državama, što reko Deng Sjaoping, cvetaju cvetovi stotinu emocija, ali države i državne politike na emocijama ne treba graditi, ne zato što su emocije inferiorne u odnosu na razum, nego zato što su nestabilne. Znate kako se kaže: "Ljubav je varljiva". Očas to posla preraste u mržnju, dočim iz mržnje vrlo retko, u stvari nikad, ne nastane ljubav.
I šta kažem - na čemu onda treba graditi državu? Kako na čemu? Govorili smo već o tome. Na pošti i poštinom sistemu. I poštari su ljudi, i oni imaju emocije ali je poštanski sistem tako ustrojen da emocijama ne veruje. Budući da naša državna pošta, kako onomad ustanovismo, radi ko sat, blizu je pameti da bi i naša država mogla raditi tako ili bar približno tako, za bolje i nismo, ali ipak nismo ni za državu koja je nalik seoskom kulturno umetničkom društvu... Sve nešto mislim, da sam krečenje sto kvadrata naplaćivao samo pet evra, umesto što sam krečio džabe, odavno bih bio na Forbsovoj listi.
