Izvor: Blic, 29.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hleb zarađuju na deponiji
KRAGUJEVAC - Raditi na deponiji je teško. Pogotovo je teško na 37 i više stepeni, kada vrućina i teška isparenja biju sa svih strana. Igor Marković, buldožerista na kragujevačkoj deponiji u Jovanovcu, ravna đubre. Jata ptica i rojevi mušica svakodnevna su pojava na njegovom radnom mestu, kao i nesnosan smrad na površini od petnaest hektara, na koju se svakog dana doveze 200 tona gradog smeća.
Od sedam do tri traje smena od koje se mnogima diže kosa na glavi. Ali, ovaj dvadesetedevetogišnjak, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji je završio srednju saobraćajnu školu, gotovo olako kaže:
„Posao kao i svaki drugi. Siguran je, plata nije loša, skoro kao profesorska, a za platu svi radimo".
Odvodi nas do deponije, i kroz nju, utabanim puteljkom do buldožera. Usput ga pozdravljaju skupljači sekundarnih sirovina. Kaže nam da su to obični, normalni ljudi, kao i svi drugi. Ima ih tridesetak. Čitave porodice po ceo dan sačekuju kamione đubreta i kopaju po gomilama onoga što su drugi odbacili. Traže aluminijum, gvožđe, bakar...
Igor se pozdravlja sa Dejanom. On na deponiji zaradi dnevno od 500 dinara do hiljadarke. Ima petoro dece, isto toliko unučića, a šesto je na putu... Ukupno ih je četranaestoro za ručkom. Voleo bi Dejan neki posao u fabrici, bilo bi lakše.
- Al’ nemojte decu da slikate. Idu u školu, da i’ drugovi ne vide. Nađe se svakog dana ponešto - kaže Dejan, koji jedini želi da govori i fotografiše se sa Igorom ispred buldožera.
Uskoro će buldožer početi da radi. Ko je stigao da uzme sa gomile bubanj od veš-mašine, vodokotlić, akumulator... stigao je, ko nije, čeka sledeću turu.
- Ponekad ne mogu da ih oteram od buldožera. Muvaju se oko mašine. Jednom je kolega na milimetar od kašike video dečaka, koji je zaspao u đubretu. Jednom sam i ja ukočio u poslednjem trenutku. Popričam svakog dana sa njima: šta ima novo, kako su, šta su našli. Politika ih ne zanima mnogo. Njima je samo bitno šta će da ispadne iz kamiona jer čitave porodice tu zarađuju za život. I žene i deca kopaju po đubretu.
- Dobra strana njihovog bavljenja ovim poslom je to što kad se deponija upali - oni se prvi jave. Njima je to kao fabrika i druga kuća - kaže Igor.
-Ne može dugo da se izdrži ovde. Dve-tri godine, pa nas preduzeće premesti na neko drugo radno mesto. Nije zdravo, ima isparenja, a ponekad je i opasno. Nedavno sam kašikom buldožera zagrebao bombu, protivtenkovsku. Imala je pola metra. Odmah smo zvali policiju - priseća se Igor.
Oko podneva, na deponiji, na petom kilometru od Kragujevca, više ne može da se diše. Slojevi zemlje nasipaju se preko đubreta, ali nozdrve i dalje para mešavina ostataka zahvaćena svim mogućim hemijskim procesima. Kamioni sa novim turama stižu na svakih pet minuta.
U jednom trenutku, deca su iznela fudbal i počela da pikaju loptu. Igor ponekad posmatra igru. Potom nas pita da li nam je još potreban i sa osmehom na 37 i više stepeni pozdravlja nas iz svoje mašine, okružen sasvim običnim ljudima. Radi posao koji je siguran, a i plata nije loša.
Pauza u podne
Kopači po đubretu oko podne imaju pauzu. Svako je od nečega napravio svoj bivak. Od uspravljenog kauča, naherenog lima, od nečega što je nekada bilo frižider ili zamrzivač. Sve dobro dođe kao zaklon od sunca.
