Izvor: Politika, 27.Okt.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hitno se okrenuti dijaspori
U Srbiju godišnje stiže oko šest milijardi dolara, po čemu je ova država u vrhu u svetu, a među poslednjim je po broju i vrednosti investicija naših ljudi iz sveta
Niš – O velikoj medijskoj hajci i progonu koji je doživeo, sudskim postupcima pred domaćim i međunarodnim sudovima i poternicama na kojim se našao, dilemama koje je imao, značaju stranih investicija za razvoj Srbije, nemerljivim i neiskorišćenim mogućnostima dijaspore da pomogne matici, nedostatku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poverenja u sve dobro što se preduzima u našoj zemlji, sa Amerikancem srpskog porekla Srbom Ilićem razgovarali smo posle svečanog promovisanja novog, visoke kategorije i sa četiri zvezdice hotela „Grand”, sagrađenog i rekonstruisanog na temeljima nekadašnjeg hotela „Niš”. Insistirao je da se sam predstavi i odmah se videlo koliko je nezadovoljan događajima u poslednjoj deceniji:
– Ja sam taj, pod navodnicima, kontroverzni biznismen, često nazivan lopovom i prevarantom, koji je, kako se godinama govorilo, obmanuo Agenciju za privatizaciju i državu Srbiju i za male pare kupio firme „Putnik” i „Srbijaturist”… Ja sam taj kapitalista koji je ojadio radničku klasu u hotelijerstvu i ugostiteljstvu Niša i navodno poslao na ulicu stotine radnika, a na drugoj strani pokrao imovinu. Ja sam Srba Ilić kom se pretilo hapšenjem i za kojim su raspisivane poternice, a koji zbog toga nije smeo da dođe u svoj rodni kraj. I, evo me, takvog nikakvog u Nišu, gde sam i pored svih prepreka i sabotaža ipak uspeo da sagradim hotel kakav grad nema.
Koja je, ustvari, istina o vama i vašim investicijama?
Sve je vrlo prosto: kao jedan od učesnika na konkursu Agencije za privatizaciju Srbije 2003. godine moja firma iz Amerike „Junivorld”, jedna od vodećih u svetu za organizovanje rečnih krstarenja, kupila je preduzeće „Srbijaturist” u Nišu i uredno isplatila 1,1 milion evra uz preuzete obaveze investiranja od nekoliko desetina miliona evra. To je, priznajem, bila najgora odluka u mom životu. Evo i zašto – sada je 2013. godina, znači prošla je i bukvalno u vetar bačena cela jedna decenija i ja tek danas, posle svih peripetija, saplitanja, diverzija i progona mogu da kažem da sam nešto uradio. U međuvremenu, prošao sam golgotu o kojoj se romani mogu napisati, a posle koje bih bez rezervi mogao da kažem da sam ja najgori primer za investiranje u Srbiji.
Zašto?
Umesto da kupim za te pare hotel u Crnoj Gori i da zaradim i 30 puta više od uloženog, ja sam odlučio da pomognem svom rodnom gradu jer sam pomislio da je konačno u Srbiji shvaćeno na koji način može da se država stavi na zdrave osnove i da se razvija. Za mene je razgovor s premijerom Zoranom Đinđićem značio da sam doneo pravu odluku. Ali, brzo posle potpisivanja ugovora zaskočile su me nedaće i gorko sam se pokajao. Osporen je taj ugovor, osporena su ulaganja i sve se činilo da budem onemogućen da realizujem dogovoreno. Predstavljen sam kao nemilosrdni eksploatator i rušitelj. A ja sam, preuzevši teškog gubitaša, što je „Srbijaturist” bila, zaustavio krađe i lopovluk, odmah povećao prihode za više od jedne trećine i isplatio po dolasku u Srbiju otpremnine za čak 300 od ukupno 550 radnika. I krajem 2005. godine započeo sam rekonstrukciju hotela „Niš”, otišao u London i dogovorio se o izgradnji „Holidej ina” u Nišu, prvog hotela ovog u svetu poznatog hotelskog lanca na teritoriji Srbije. Ali, juna 2006. godine, raskinut je ugovor između „Junivorlda” i Agencije za privatizaciju i oduzeta mi je „Srbijaturist”, u tom trenutku zdrava i uspešna firma. Samo je, posle medijske i svake druge hajke protiv mene, rečeno da je privatizacija poništena jer nije bila zakonita. Sada, posle svega, ova privatizacija nalazi se na spisku one 24 sporne koje treba rešiti po nalogu EU. Ali ne zbog toga što je privatizacija bila nezakonita, već zato što je poništenje privatizacije bilo kriminalno.
Kako ste se ipak vratili?
Pokrenuo sam arbitražu pred Međunarodnim sudom u Parizu i tek početkom 2012. godine firma mi je vraćena. Od tada, uz ulaganje oko deset miliona dolara, sagrađen je hotel „Grand”. Ali, u tih šest godina između 2006. i 2012. „Srbijaturist” je opljačkana, a meni je prećeno hapšenjem, zabranjivan mi je dolazak u Srbiju, raspisivane su poternice. Da nije u međuvremenu Američka agencija za osiguranje privatnih investicija (OPIK) blokirala preko 600 miliona dolara potencijalnih američkih investicija u Srbiji, verovatno bi se sa otimačinom nastavilo i arbitraža u Parizu ne bi bila završena. Zato i zbog svega što se događalo Niš nema dobar rejting u stranim ambasadama u Beogradu. Mene, rođenog Nišliju, to pogađa, hoću da pomognem, ali nemam razumevanja, nemam dobre sagovornike. Moj slučaj je loša poruka svetu i mogućim investitorima o Srbiji.
Šta će biti sa ostalim hotelima u Nišu i Niškoj Banji?
Ja ni dolar više ne želim da ulažem, niti nameravam da gubim vreme. Prodaću ono što je moje, ako se bude našao kupac, naravno – hotele „Ambasador” u Nišu i „Ozren” u Niškoj Banji i „Nais” na auto-putu… To je sve ruinirano i propalo, a za šest godina mojih Tantalovih muka u borbi za pravdu i arbitraže pred Međunarodnim sudom u Parizu, od firme s pozitivnim poslovanjem, „Srbijaturist” postala je dužnik, zbog čega je u blokadi od čak 65 miliona dinara.
Kakvu poruku imate državnim organima Srbije?
Hitno se treba okrenuti dijaspori, čiji se doprinos u zemlji uopšte ne ceni. U vidu doznaka u Srbiju godišnje stiže oko šest milijardi dolara, po čemu je ova država u vrhu u svetu, a među poslednjim je po broju i vrednosti investicija ljudi iz dijaspore. Dijaspora je najneiskorišćenija mogućnost za razvoj i procvat Srbije.
A šta vi lično planirate?
Još nisam odlučio jer moram da sačekam i vidim šta će biti s poternicom koja je raspisana za mnom u Višem sudu u Nišu. Sada poternica miruje, ali postupak se i dalje vodi jer sam navodno sumnjiv što sam prodao motel „Medijana”, koji je bio u sklopu „Srbijaturista”. U međuvremenu, ipak sam odlučio da dođem u Srbiju, ali tek pošto su mi beogradska ambasada SAD, čiji sam građanin, i tim advokata garantovali da neću biti uhapšen. Inače, mogao bih slobodno da kažem da su me više puta streljali, ali i da nisu uspeli da me ubiju. Ovo kažem jer mi je zvanično potvrđeno da su protiv mene nekadašnja rukovodstva i sindikati u firmi koju sam kupio podneli po nagovorima ljudi iz vlasti preko 3.500 krivičnih prijava!?! To je baš mnogo, zar ne.
Toma Todorović
objavljeno: 28.10.2013.
