Izvor: Blic, 10.Maj.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hitlerova lektira
Iza velikih pisaca, intelektualaca, umetnika ostaju zamašne ili probrane lične biblioteke, knjige sa obiljem beležaka na marginama. U neke sam imao prilike da zavirim, a ponajviše pamtim jednu posetu legendarnom profesoru Rašku Dimitrijeviću, koji mi je dozvolio da pogledam njegov komplet Prustovog romana „U potrazi za izgubljenim vremenom“.
Na mnogim belinama ovog francuskog izdanja profesor, koji iza sebe nije ostavio nijednu autorsku knjigu, osim jedne o planinarenju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ispisao je niz esejističkih varijacija i komentara. Bože, gde li je to završilo?
Ovih dana sam prelistavao knjigu Timotija V. Rajbaka „Hitlerova lična biblioteka", nedavno objavljenu u našem izdanju. Autor je pregledao oko 1.200 knjiga pohranjenih u vašingtonskoj Kongresnoj biblioteci, što je samo desetina sačuvane Hitlerove lične zbirke. Svi čitamo iste knjige, ali neki ih dobro shvate i ostaju verni čitanju do kraja života, a drugi trajno zasluže ono poznato „Sedi, drvo javorovo, jedinica kao vrata!". Hitler, naravno, spada u ovu drugu kategoriju. Pre nego što je zavirio u neke dragocene knjige, on je već napisao zlokobnu knjigu „Majn kampf" (Moja borba) još 1924. godine, ali je kulturne Nemce i ostali deo sveta mrzelo da ozbiljno zavire u ovu knjigu ludačkog koncepta (eno je na Slaviji, na tezgama, kao jedan od domaćih prevodilačkih hitova).
Skromnog obrazovanja, ali ludačkih, mesijanskih planova, najviše se okoristio knjigama natrunjenim antisemitizmom i otrovnim rasističkim konceptima. Imao je i knjige Šekspirove, bez naznaka da ih je čitao, ali je zato olako izveo zaključak da je Šekspir veći od njegovih zemljaka Getea i Šilera (o kojima, očigledno, nije znao ništa). Kako je ovakav nedorasli čitač uspeo da osvoji umove poput Hajdegera i Paunda, saznaćete iz nekih drugih knjiga.
